2020-04-11T20:48:30+02:00 11. априла, 2020. 20:47 |

Корак испред времена (1. део)

Једна од најомиљенијих и најекстравагантнијих естрадних личности прошлог века, не само у овом крају него много шире био је Радивоје Раде Јовановић, који се 1972. године прославио шаљивом песмом  „Ал’ сам блесав!”. Без обзира на животну и естрадну причу овог пожаревачког шаљивџије, која је у сваком погледу била достојна најузбудљивијих холивудских сага, ова песма га је пратила током читаве каријере. Вредан и сналажљив какав је био, знао је да искористи популарност коју му је ова песма донела, али је пре тога скупо платио цену неискуства и доброте. Ипак,  више пута је после тога показао колико је био интелигентан, луцидан и послован, а пре свега добар човек. Због његових певачких способности, сналажљивости и духовитости по чему је запамћен, уживао је опште симпатије и сви су га волели.

„Кичем” основао, па укинуо комисију

      Мало се зна да је композитор Драган Токовић песму „Ал’ сам блесав” најпре понудио Сафету Исовићу, тада најпопуларнијем певачу, али он ју је одбио. Онда се Зоран Рамбосек сетио певача Радета Јовановића, шаљивџије из Пожаревца, за кога је песма била као створена. Постала је убрзо хит веома слушане радио емисије Милана Кнежевића „Аутобус у пола шест”, а онда су почеле да је емитују и друге радио станице. Њено емитоване је забрањено, загребачком Југотону  онемогућено доштампавање и песма проглашена шундом и кичом најгоре врсте. Тек тада је постигла неслућену популарност и због ове песме основана је комисија која је оцењивала и додатно опорезивала шунд плоче. Један од ретких музичких стручњака, који је стао у одбрану Јовановићеве композиције био је чувени Миодраг Тодоровић Крњевац, који је притом био члан „цензорске” комисије, који нам је о овом парадоксу за лист „Сабор” својевремено испричао:

       -Увек када смо се састајали да преслушамо нова издања Ђорђе Караклајић је прво на грамофон стављао Радетову „Ал сам блесав”, која је по мишљењу чланова комисије била оличење кича. Једном приликом сам тражио да ми објасне шта у тој песми не ваља? Музика је лепа, певање коректно, а текст шаљивог садржаја, без вулгарности: „Ал’ сам блесав, ал’ сам блесав, што са тобом дане губим, уместо другу да заволим и да љубим!” Нису знали шта да ми одговоре, јер је било очигледно да је до тада нису пажљиво слушали, па су састанак прекинули, а убрзо ме обавестили да је комисија укинута.

СУКОБ СА ЦЕНЗОРИМА

       Овај најпознатији пожаревачки часовничар и златар увек је био корак испред времена и као такав побуђивао пажњу јавности, јер никада није  радио оно што други раде. Пре популарности и славе Радивоје Јовановић је скупо је плаћао превелику љубав према песми и жељи да сними плочу, док није са песмом „Ал’ сам блесав” доживео је невиђену популарност. Хтео је кроз песму да се нашали на свој рачун, да би песма била проглашена шундом најгоре врсте, њено емитовање на радио станицама онемогућено, а загребачком Југотону забрањено доштампавање тиража који је плануо. А наш народ је познат по томе да највише жели оно што му је забрањено, па је тржиште убрзо било преплављено пиратским издањем касета са овом хит песмом.

       Гледајући како се други богате продајом пиратских плоча и касета са његовим песмама и како  захваљујући популарношћу ове шаљиве песме „Ал’ сам блесав” и држава има користи, убирајући додатни порез, оснивањем  комисије која је оцењивала и додатно опорезивала такозване шунд плоче, Раде Јовановић се досетио како да се на свој начин наруга тој комисији. 

       Најпре у Немачкој, а онда је у својој кући у Пожаревцу, почео да штанцује и продаје шаљиве секси касете са ласцивним текстовима, које је сам писао и за њих музику компоновао, боље рећи преписивао мелодије од других песама. Излог његове часовничарко-златарске радње у центру Пожаревца, поред великог избора сатова и златног накита красиле су омотнице плоча и касета са провокативним насловима. Било је то време када су били забрањени часописи који су нагињали порнографији и када се за таква музичка издања и секси касете није ни знало! Збуњени су били у општинској власти када су почеле да стижу пријаве грађана и убрзо су га позвали на информативни разговор. Међутим, нису знали шта са њим да раде, јер издавач је била немачка продукција „Poliband” и само су могли да му забране даљу продају касета. 

 Добричина 

    Радета Јовановића су обожавали, јер са њим никада није било досадно. Од свих колега највише се дружио и сарађивао са  познатим кантаутором народне музике Драгославом Живановићем Трошом, који га је најбоље познавао и најсликовитије описао:

    -Раде је био веома омиљен и харизматичан човек. Био је велика добричина, каваљер, веома духовит и вредан човек. Свако је желео да се са њим дружи и да са њим ради. Док је активно певао није било песме коју није знао, а ако би неку заборавио на лицу места би смишљао текст који су касније прихватили и други певачи као шаљиву репетицију. Познавао је психологију људи и када му би неко наручивао песму, он би се у тренутку сетио и отпевао још десетак са сличном тематиком и тако правио штимунг да се весеље памти. Награђиван је дебелим бакшишом и зато су га сви волели  и ангажовали да пева, каже Драгослав Живановић Троша.

ИГРА СА ВАТРОМ

      Није се Раде Јовановић много обазирао на претње и забране, већ је наставио да штанцује ове „секси касете“ које је дистрибуирао нашим гастарбартерима  у Аустрији и Немачкој. Ради сваке сигурности, омотнице је и даље штампао у Немачкој, а производњу је преселио у Црну Гору, где је у Игалу имао кућу и пријављен боравак. 

       Када му је и то било мало одлучио је да сними  први прави порно филм, који ће као видео касету дистрибуирати за југословенско тржиште. Да чудо буде веће, преко медија је најавио аудицију за глумачке улоге и сазвао конференцију за штампу у Пожаревцу на коју су нагрнули новинари илустованих ревија из земље и иностранства. После објављених репортажа у многим илустрованим часописима дигла се велика прашина и јавност се узбуркала до те мере да је Јовановић са својом глумачком екипом опет морао да се „склони” у Црну Гору. У својој кући у Игалу  је снимио први порно филм који је објавио на видео касети за коју је владало огромно интересовање. Сви су били згранути, тим више што је народ у Пожаревцу и околини препознао њене актере, који су постали веома популарни, али за Јовановића је то био само бизнис. 

       Ово је био још један од храбрих и уносних послова Радета Јовановића, који је по многима био права јерес и за коју власт није била спремна, јер једноставно нису знали како да његовим лудоријама стану на пут.

        -Знао сам да се играм ватром, али исто тако сам знао да народ воли забрањено и да у сваком послу мора да се буде испред времена да би било успеха. Када су други почели да ме копирају, то ми више није било интересантно и решио сам да престанем са тим. Вратио сам се у Пожаревац и увезао опрему за тонски студио који сам монтирао у просторијама иза златарске радње. Наставио сам да радим оно што највише волим, да са разним оркестрима певам на богатим стишким свадбама и другде и  да у свом студију снимам народне песме и кола за плоче својих колега и за себе, испричао нам је тада Раде Јовановић.

Бора Васић

(Наставиће се)