2021-03-28T10:48:22+02:00 28. марта, 2021. 10:48 |

Лепота матерњег језика

Наша саговорница са поносом истиче своје порекло, јер, рођена је и одрасла у Ореовици – постојбини великана песништва Војислава Илића Млађег. Колико је ова чињеница утицала да и сама пође поетским стазама не може се са сигурноћу рећи, но, за њом је пет објављених књига, небројено поезије и прозе у зборницима и књижевним часописма, као и учешћа на домаћим и међународим сусретима писаца. Иако је по струци зубни техничар, успешно се опробала и као новинар Радио телевизије „Бисер“, док ауторски потписује и документарни филм „Духовни повратак песника Војислава Илића Млађег“. Вреди поменути да је заступљена и у монографији „Ореовица, запис за потомство“ аутора Драгослава Вучковића.



Миланка Голубовић је рођена на велики празник Ваведење 4. децембра 1959.године, у породици Милорада и Косаре Марковић. Основну школу похађала је најпре у родној Ореовици, а потом у Александровцу и то је време када се у њеном интересовању за ваншколске активности кристалишу први стихови, а потом и кратке приче кроз које је овековечила упечатљиве детаље из живота родног места и окружења.

БЕГ ОД ДЕВЕДЕСЕТИХ

 Но, иако су то били почетни и још увек „зелени“ књижевни радови, осећај да одраста, игра се са децом из комшилука и истражује исте оне сокаке, као и поменути горостас српске писане речи у своје доба, Миланки су заувек проткали нити лепоте матерњег језика и стваралашта.

– Без обзира на интересовање везано за писану реч, по окочаном осмогодишњем образовању као носилац Вукове дипломе одлучила сам да се посветим здравству. Уписујем Средњу медицинску школу и након четири године стичем диплому зуботехничара. Стицај околности је хтео да не наставим са високим образовањем, већ сам почела да тражим посао са знањем које сам стекла као средњошколац. Елан који ми је уливала диплома лагано је стишао јер у то време није било великог интересовања за овај посао. Посао у струци дуго сам чекала, а радни век у здравству започела сам тек 1991. године, говори нам Миланка Голубовић.

Уз све бриге које доноси период без запослења и ангажовање око породице, наша саговорница користи да у тренуцима посвећеним себи лагано инспирацију и чува је делом у мислима, делом међу корицама свезака.

– Са запослењем, које ми је дало одређену материјалну сигурност,  интензивирала сам интересовање за књижевни рад, па тада у све већој мери посвећујем писању. Иако су деведесете године свима нама биле тешке, стихови који су се недрили из мојих мисли и проза која је простицала из свакодневних дешавања, лагано је налазила свој пут до папира, а потом и међу корицама књига, вели Миланка чија је прва збирка поезије „Кап дубља од језера“ у издању Књижевне келије „Свети Сава“ светлост дана угледала 1993. године, стицајем околности, у време незапамћење хиперинфлације у земљи. 

КЊИГЕ, ЧАСОПИСИ, ПЕСНИЧКА ДРУЖЕЊА

Охрабрена збирком која је нашла пут до књижевне публике и критике, наша саговорница трасира сопствену стазу у свету писане уметности, те у све већој мери ствара класичну и хаику поезију, прозу, а дела објављује у бројним часописима и зборницима. Паралелно са радом у струци у Дому здравља Жабари и породичним обавезама, Миланка Голубовић са успехом наставља свој књижевни рад. 

– Током 1997. године из штампе излази моја друга књига. Реч је о сонетном венцу „И песма крила има“. Следе збирка поезије „Одјеци ћутњи“, 1999. године, затим ратни дневник „Печат времена злог“ која се пред читаоцима појављује 2001. као и новела „Мостарске сузе“ из 2007. године коју је издала „Народна књига“, вели Миланка и подвлачи:

– Моја најдража песма свакако је „Писмо сину војнику“. Ратне 1999. године радила сам  у Дому здравља Жабари, док ми је син био у војсци на Косову. Путујући, у аутобусу је у једном даху настала ова песма чији ће ме стихови пратити читавог живота.  

Настављајући стваралачком стазом објаљује у бројним часописима, међу којима су „Стиг“, „Свитак“,“Паун“, „Мајдан“ док су њени радови заступљени и у зборницима „Саткано од снова“, „Синђелићеве чегарске ватре“, „Родољубље Србије“… 

– Посебно искуство и велику инспирацију стекла сам учествујући на бројним манифестацијама које су биле прилика за непосредно дружење са поетама, колегама по перу. Издвојићу „Рамске сутоне“, „Жуборе са Ивањице“, „Песнички фејсбук фестивал“, потом „Ћирилица, огледало српске душе“, „Синђелићеве чегарске ватре“ и неизоставно – „Дане Војислава Илића Млађег“, наглашава Миланка Голубовић.

Наиме, последње наведена манифестација посебно јој је значајна јер почетком овог миленијума и сама активно учествује у њеном оснивању.  „Дани Војислава Илића Млађег“ и дан данас почетком октобра окупљају еминентне књижевнике, младе таленте као и музичаре и глумце. Они на свој начин одају почаст великом Илићу адекватним уметничким програмима, док се  за најбољи сонет на српском језику додељује Награда „Војислав Илић Млађи“. 

Стицајем животних околности, наша саговорница након шеснаест година проведених у стоматолошкој служби, попут  многих  колега постаје технолошки вишак, једно време је на списку Националне служне за запошљавање, док је последњих година била ангажована у приватној ординацији. Миланка са породицом живи у Пожаревцу, чекајући још коју годину до пензије.  

– Упркос тешкоћама које ме прате, ту је немерљива подршка породице, првенствено моје деце, али и троје унучади која ми пружају посебну енергију. Наравно, највећу утеху налазим у писању нових стихова, прича, приказа… Речју, ништа лепше од стваралаштва на матерњем језику.  Надам се да ће се неко од мојих дела у догледно време поново наћи међу корицама и пред читалачком публиком. Уосталом, за све има времена и никада не треба губити наду, јер никада се не зна шта доноси нови дан, оптимистички закључује Миланка Голубовић. 

Влада Винкић