Ускршње обраћање епископа браничевског Игнатија
Драга браћо и сестре,
Христос Вaскрсе! Заиста вaскрсе! Ово је поздрав којим се поздрављамо на данашњи дан – дан васкрсења Христовог из мртвих. Овај догађај не славимо само као сећање на нешто што се збило у прошлости, већ ми и учествујемо у том догађају управо учествујући заједно са васкрслим Христом на Светог литургији. Јер васкрсли Христос, како нам то описују јеванђелисти, после свог васкрсења јављао се својим ученицима када су они били сабрани на једном месту ради приношња хлеба и вина, то значи ради служења Свете литургије. И Он је био тај који је благосиљао хлеб и вино, јео тај хлеб пио вино и из исте чаше давао својим ученицима и то им је и заповедио речима: „Кад год једете овај хлеб и чашу испијате смрт моју објављујеје и Васкрсење моје исповедате.“ Дакле, литургијско сабрање, драга браћо и сестре је само присуство Господа нашег Исуса Христа васкрслог. Наравно, оно се разликује од присуства тадашњег, пре него да Христос буде вазнесен на небо. Он је тада присуствовао у телу да су ученици могли да га опипају, не само да га виде, као што Он каже Томи који је сумњао да је Он ваксрао, па када се Христос јавио тада је рекао: „Томо, дођи, пипни, немој да мислиш да сам дух, јер дух тела и костоју нема као што видиш да ја имам. И не буди неверан него веран.“ Али после тога, после Вазнесења на небо, Христос међу нама такође учествује у Литургији, али сада не телом, не природом, већ само као личност.
Да би то могли да разумемо, треба да знамо шта су нам Свети оци говори о личности, шта је личност. Личност је по Светим оцима однос, заједница коју имате са другим, и то што највише волите, за шта сте највише везани, то даје идентитет ваше личности, те тако када се промени тај однос, тада се мења наша личност. То најбоље можемо да видимо из родитељског искуства: дете док је везано за мајку и оца оно своју личност утемељује ту, на однос са њима и то је неки његов идентитет по коме га мајка и познаје. Када се промени тај однос, када дете одрасте, па му друге ствари постану важније, тада оно мења своју личност. Зато и мајка и отац кажу: „Ко је ово дете, ово је тотално друго дете?“ . Дакле и они сами виде да се променом тих односа мења личност. Управо Господ наш се пројављује на Литургији као личност из те везе коју има са Оцем, јер је Исус син Божији и он је вечна личност зато што је у вечној личној заједници са Богом Оцем, а и Бог Отац је отац зато што је у вечној заједници са сином, јер тако таже Свети Григорије Богослов: „Име Отац. Зашто је то име: Да ли је то име за суштину? За природу? За енергију? Не! Нити за суштину, нити за природу нити за енергију, него за личност, за однос и то у каквом односу стоји са сином“. Дакле управо Литургија је показатељ да је Христос присутан зато што на Литургији епископ, који је икона Христова, читаво време разговара са Богом Оцем и Њему приводи све нас и приноси дарове хлеб и вино као симболе и репрезенте читаве Природе, читаве Творевине. И тај однос који има служитељ са Богом у Литургији показује да је то личност Христова, јер личност може да позајмљује од природе, овај други да се пројављује кроз друге природе као што је Господ наш позајмио нашу природу и пројавио се као човек али је као личност остао Син Божији. На тој основи ми поштујемо и светитеље који су изображени на дрвету: ми се не клањамо дрвету него се клањамо лику, личности које је изображена на дрвету а та личност, као што можете да прометите на иконама, оне, односно иконограф жели да дочара какав је тај светитељ имао однос са Богом. Рецимо, мученици се сликају са крстом, што значи да су страдали за Господа то је био њихов однос са Богом, столпник се слика на стубу, што значи да се он подвизавао за Господа на тај начин и остварио заједницу… Све то сведочи о њиховим личностима.
Наше слављење Васкрсења Господњег је учешће у Васкрсењу зато што смо у заједници са Господом и сједињује нас Дух Свети са васкрслим и распетим Господом, јер кроз Крштење ми се сви сједињујемо са Господом и постајемо као личности у Христу синови Божији. Зашто постајемо синови Божији? Зато када се сједињујемо са Христом, Он нас као личност уводи у заједницу са Оцем коју он има и тако и ми постајемо синови Божији из те заједнице, а она се остварује на Литургији, али и кроз подвизништво и то је суштина подвига: поста, одрицања од других ствари… Ми постом показујемо да смо везани за Господа а не за јело. И зато, када ме је Господ позвао, односно Црква, тада нећу да једем и показујем тиме да се одазивам том позиву и везан сам за њега, те тако моја личност постаје везана за Господа. Тако и наше спасење зависи управо од тога.
Као што видите, Господ се пројављује кроз крштене људе са којима нас Дух Свети сједињује кроз крштење, и пројављује се на Литургији кроз свакога члана, посебно кроз епископа. Је како каже Свети Игњатије Богоносац: „Тамо где је епископ тамо нека буде народ, јер као што тамо где је Христос тамо је и Васељенска црква. То је Литургија и зато је Литургија лек за бесмртност, зато што ту ми остварујемо личну заједницу Духом Светим са Господом, поистовећујемо се и постајемо у Господу синови Божији зато што остварујемо заједницу са Господом“. Наравно, сада и овде то је само предокус нашег васкрења и будућег Царства у коме неће бити смрти, туге и жалости. И тај предокус имамо управо на Литургији. Зато је Литургија свака радост, песма… Ми на Литургији све певамо, а након литургије чашћавамо се, посебна се трпеза спрема, тај дан је радостан, тога дана не радимо и тог дана предокушавамо будуће Царство које нам је Господ обећао а које ће доћи када Он поново дође у сили и слави.
Заиста вaскрсе! Христос вaскрсе! 