Несагледива стваралачка бујица која након низа деценија и данас обилно тече, дозволила нам је да заграбимо само пар ведрица из живота и рада Љиљане Милановић и преточимо их у ову причу.
Директор Центра за културу Мало Црниће Никола Томић и Љиљана Милановић
Нашу саговорницу недавно смо гледали у представи „Иза божјих леђа“ Општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ а потом забележили тренутак када јој директор Центра за културу Мало Црниће Никола Томић уручио Платеку поводом 40 година постојања позоришта. На тој сцени Љиља је креирала небројено ликова. Руменка, Петрија, Луиза, Фема, Нора, Царица Милица … Свака улога носи део њеног живота те су сузе на свечаној академији пред препуном салом биле искрене. Дариване из срца и душе ове својеврсне стишке уметнице.
У бајковити свет позоришта Љиљана, тада Стојадиновић, закорачила је као ученица првог разреда основне школе. Били су то најпре скечеви а потом и дуже форме попут „Црвенкапе“.
– Сећам се да сам прве глумачке улоге остварила захваљујући учитељици Олгици Милорадовић. Она је знала да нас уведе у улогу, начин како да савладамо текст, научила да комуницирамо са партнерима на сцени, али и савладамо трему. Прве представе биле су за родитеље, осмомартовске за мајке а потом су уследили дужи комади које смо играли поводом нове године, дана школе и других пригода. Као ученица петог разреда глуму сам почела да схватам много озбиљније од вршњака и добила улогу у комаду „Кнез Иво од Семберије“, прича Љиљана Милановић показујући нам црно белу фотографију начињену током представе на чијој полеђини је исписан датум: мај 1966.
-Случајност или не, али ово се дешавало пре равно 60 година. Готово у дан када ми сада разговарамо. Представа је приређена у сеоском КУД-у „Ђура Јакшић“ а ја сам играла мајку кнеза Иве иако је он био далеко старији од мене.
Из времена почетака глумачке каријере
Љиљана је рођена првог дана августа 1954.године у Великом Селу у породици мајке Љубине и оца Јована Стојадиновића. Одрастала је уз сестру Снежану проводећи детињство попут вршњака којима је стишка равница нудила јединствен свет: од игара на сокаку и у природи до обављања појединих послова у оквиру породичног домаћинства.
-Ниже разреде основне школа похађала сам у родном Великом Селу а потом сам четири године била ђак пешак који је свакодневно ишао шест километара до Топоноце и толико натраг до куће. Но, било је то сјајно и незаборавно време пуно догодовштина, дружења, стицања знања и учења живота
ОД АМАТЕРА ДО УПРАВНИКА ПОЗОРИШТА
Након осмогодишњег школовања Љиљана је уписала Медицинску школу у Пожаревцу где је похађала зуботехнички смер коме се неколико година касније посветила и који ју је пратио читав професионални живот.
-Моје опредељење у то време било је наставак школовања. Жеља за знањем одвела ме је у Београд где сам уписала студије биологије максимално се посветивши учењу и испитима. Но жеље су једно а живот друго. Породичне околности допринеле су да се вратим у родно место и убрзо запослим у Дому здравља Мало Црниће, сећа се наша саговорница
Свакодневна релација Велико Село-Мало Црниће за Љиљану није била препрека да максимало искаже свој таленат ка сцени. Активно наступа као водитељка, глумица и сјајан фолклорац у КУД-у „Ђура Јакшић“.
-Тих година посебно сам била фокусирана на позориште а изазов је лежао у чињеници да је тада постојао такозвани Мали Федрас. То су била квалификације друштава из окружења за главни програм који се средином октобра одржавао у Малом Црнићу. У сећању су представе у режији Маге Милановића: „Ана“, „Београд некад и сад“, „Хај Фај“, „Прстен у извору“ као и „Петријин венац“ који је по драматизацији Милисава Миленковића редитељски потписао Јован Рајковић. И све су биле баш јаке! Зрачиле су посебном енергијом и идејама. Рецимо „Хај Фај“ смо играли у простору за публику док ју је публика пратила са позорнице. „Прстен у извору“ за мене има јединствен печат. Најпре: овај текст Добрице Ерића одиграли смо под ведрим небом, у шљивару, где су рефлектори били међу грањем а публика седела на пањевима. Са друге стране, тај 8. октобар 1982.године, било је моје девојачко вече јер сам се сутрадан венчала са Пеђом Милановићем, човеком који ме подржава читав живот а наш брак доцније бива крунисан сином Душаном, у даху говори Љиља.
Једну од носећих улога Љиљана Милановић има у оснивању Аматерског позоришта у Малом Црнићу. У пролеће 1986.године драмски део КУД-а „Живојин Стојићевић Црни“ почиње рад на представи „Развојни пут Боре Шнајдера“ под редитељском палицом Јована Булајића. Видевши капацитет, зрелост и ентузијазам глумаца аматера овај европски значајан редитељ предложио је Љиљи да се у Црнићу оснује позориште.
-Сјајна идеја колико сутрадан почела је да се реализује. Незахвално је помињати имена, јер ћу свакако неко изоставити, али сви који су имали утицај на културни, друштвени и политички живот подржали су иницијативу да могу да формирам позориште. Супруг ме је одвезао у Београд где сам обавила све формалности и 20. април је дан оснивања Општинског аматерског позоришта. Име „Бранислав Нушић“ дао је тадашњи министар културе Миодраг Ђукић Ђука тако да је „Бору шнајдера“ започело културно уметничко друштво а премијерно и са много успеха извело једно право позориште, уз осмех вели наша саговорница која потом постаје вишедеценијски управник ове институције.
-Глумци су специфична фела а аматери посебна подврста па нас прате и посебне анегдоте, каже Љиља Милановић и наставља:
-Након једне представе у Кули дуго смо седели иза сцене, размењивали искуства, хвалили добро, тражили слабе тачке и тако нас дочека зора. Кренемо онако у групи из дома културе ка оближњој кафани а конобар нас врати речима: „Молим вас изађите, радно време је давно завршено.“ Настављајући дискусију идемо корак по корак и видимо улаз у кафану. Отворена врата… улазимо… а тамо онај исти конобар сада већ љут. Ми уморни и занесени и не видесмо да је заправо једна кафана имала два улаза!
На питање колико је ликова на сцени до данас креирала Љиљана Милановић није могла прецизно да нам одговори, али се бројка свакако мери стотинама. Одигране представе – хиљадама. То важи и за добијене награде. Оно што смо у припреми разговора сазнали је да ова жена свакој, ма колико мала или велика улога била, давала максимум исказујући свој раскошан таленат на најбољи могући начин. Међу најзахтевније ликове сврстава Петрију а са поносом истиче да је у комаду „Београд некад и сад“ играла чак три улоге.
-Сваку улогу спремала сам концентрисано, прецизно и са душом. Поштујући основни текст, редитељску нит и колеге на сцени, трудила сам се да будем што ближа лику и на најбољи начин пренесем публици.
Љиљана Милановић са супругом Пеђом и сином Душаном данас живи у Пожаревцу. Овде је редовни посетилац сваке представе а занимљиво је да се на пожаревачкој сцени играла само једном. Ипак, њено стваралачко срце је у Малом Црнићу.
Уз бојазан да ће много битног што смо чули остати само у белешкама, посебно о свету фолклора коме је подарила готово четврт века, захваљујемо се на стрпљењу и сећањима које је поделила са нама. На крају сусрета питамо да ли је икада пожелела да се усаврши на глумачкој академији.
У бајковити свет позоришта Љиљана, тада Стојадиновић, закорачила је као ученица првог разреда основне школе. Били су то најпре скечеви а потом и дуже форме попут „Црвенкапе“.
Свакодневна релација Велико Село-Мало Црниће за Љиљану није била препрека да максимало искаже свој таленат ка сцени. Активно наступа као водитељка, глумица и сјајан фолклорац у КУД-у „Ђура Јакшић“.
-Сваку улогу спремала сам концентрисано, прецизно и са душом. Поштујући основни текст, редитељску нит и колеге на сцени, трудила сам се да будем што ближа лику и на најбољи начин пренесем публици.