2021-07-19T10:29:18+02:00 19. јула, 2021. 10:00 |

Љубав на први поглед

Није Мирослав Мишко Костић постао славан и стекао естрадну популарност колико је могао као вокални солиста, али је са само две снимљене плоче „Дугујем ти много“ и „Љубав на први поглед“ постао довољно познат и веома поштован у свету народне музике. Али је зато са својом хармоником снимио много више и оставио импозантан траг на носачима звука најпопуларнијих певача и инструменталиста седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, као што су Зорица Брунцлик, Новица Урошевић, Мића Панић, Живкица Лазаревић Милетић, Слободан Лекић, Славица Микшић, Станиша Пауновић, Јерина Јовић, Тихомир Пауновић  и многи други.


 Захваљујући томе, Савез самосталних синдиката Србије, Синдиката уметника и извођача Србије и Савез естрадно-музичких уметника Србије доделио је 2016. године хармоникашу Мирославу  Мишку Костићу Плакету и Статус истакнутог уметника у естрадно музичкој делатности. Ово признање га сврстава међу оне бесмртне естрадне уметнике чије ће стваралаштво одолети времену и које ће инспирисати млађе генерације да негују традицију и чувају културно благо Србије.

         -Велика ми је част што сам се нашао у друштву са легендарним Новицом Неговановићем, Милутином Поповићем Захаром, непревазиђенима Шабаном Шаулићем, Снежаном Ђуришић и другим врхунских естрадним уметницима. Ко не би пожелео  да се нађе у таквом друштву – каже Миросав Мишко Костић.

         Ово потврђује да је овај веома комплексан и разновpстан музички прегалац као инструменталиста, вокални солиста и композитор имао све предиспозиције да постане велико име народне музике, а само из њему знаних разлога није постао велика звезда, иако је подједнако добро изводио изворне, компоноване, староградске песме, као и забавну музику. У каријери која траје непуних пола века, као вокални солиста снимио је две солистичке плоче са народним песмама и једну касету са народним колима и изворним народним песмама. За фонотеку Радио Београда снимао је са Горданом Стојићевић и Изворинком Милошевић, али сви се слажу да је својим гласом могао и морао и као вокални солиста да остави знатно дубљи траг на носачима звука. Али, зато је са својом хармоником, као музичка пратња, оставио неизбрисиви траг на преко педесет музичких издања најпопуларнијих певача и свирача, због чега му је и додељно ово престижно признање.

РАСКРСНИЦА

 Музички свет је чуо за Мирослава Костића када је са ансамблом Тихомира Пауновића снимио прву плочу са песмама „Ја немам среће у љубави“ и „Дугујем то много“, са којом је на велика врата је закорачио у свет популарних. Песме му је компоновао најкомерцијалнији композитор народне музике Новица Урошевић, а плочу почетком 1975. године објавила највећа продукцијска кућа ПГП РТБ. Уз музичку надареност, дивну боју гласа и подршку Тихомира Пауновића, Новице Урошевића и ПГП РТБ, млађани Мирослав Мишко Костић је имао све предиспозиције за једну блиставу каријеру. Пошто се ова деби сингл плоча продавала одлично, а песме биле веома слушане на радио таласима, то је био још један показатељ да је звезда рођена.

         Две године касније снимио је другу, још успешнију плочу са песмама „Бол љубави“ и „Љубав на први поглед“, која је требала да му потврди место у сазвежђу звезда, а она је, неочекивано била његова лабудова песма! Ове песме, за које је сам написао текст и мелодију, постале су велики хитови народне музике и уместо да му то буде велики подстрек за композиторски рад и певачку каријеру, једноставно је схаватио да је то превише напорно и да није за њега. После тога је снимио само једну касету са народним колима и изворним народним песмама и прекинуо соло каријеру и снимање плоча.

           -Све се догодило изненада, а ја сам био млад за неке велике одлуке. Рано сам се нашао на естрадној и животној раскрсници, јер сам се те године оженио са Јасмином, добили смо кћер Мају и сина Марка и желео сам да се више посветим породици. Нисам имао жељу за већу популарност и нису ме привлачила светла велеграда, а некако у то време стигла је понуда од популарног Драгослава Живановића Троше да свирам у његовом оркестру. Трошина понуда ми је помогла да се лакше одлучим. Свирање по хотелима и концертним турнејама заменио сам наступима на далеко плаћенијим свадбеним и другим весељима у Подунављу, Поморављу, Хомољу и Стигу, што је било далеко од светла естрадне позорнице, али ми је и те како одговарало. Било ми је лакше да свирам у оркестру славног Троше, него да се надмудрујем са београдским надобудним продуцентима и менаџерима. У оркестру Драгослава Живановића Троше свирао сам пуне две деценије од 1975. до 1995. године. Имао сам сигуран посао и обезбеђену егзистенцију за себе и породицу, а уз то сам као музичка пратња на хармоници снимао плоче са оркестром Тихомира Пауновића. То ме је у потпуности испуњавало. Пре свега, била ми је велика част што сам свирао на плочама славног фрулаша Тихомира Пауновића, на прве три плоче Зорице Брунцлик, „Не дај да нас раставе“, „Донела те срећа мени“ и „Венац љубави“, хитовима Новице Урошевића „Ти си ватра, ти си олуја“, „Ко ће лудом срцу да докаже?“, „Два зрна грожђа“, Јерини Јовић, „Шта је живот с нама хтео?“, „Не куцај на мој прозор“, Мићи Панићу „Дуните ветрови хладни“ и „Зашто си дошла у живот мој?“ и још безброј хитова снимљених на педесетак плоча популарних певача народне музике – објашњава Мирослав Костић како је донео одлуку да естрадну каријеру проведе у сенци звезда.

ВЕЧНЕ МЕЛОДИЈЕ

          Од почетка естрадне каријере Мирослав Мишко Костић је поред компоноване волео да изводи традиционалну изворну народну музику. У великој мери заслуге за љубав према овој врсти музике припадају наставнику музичког образовања Војиславу Петковићу. Успешно је свирао и друге врсте музике. Са оркестром Ђорђа Јовановића у старој „Авали“ је свирао евергрин, забавну музику, такозване шлагере и изворне народне песме. Уз пратњу оркестра Драгослава Живановића Троше снимио је једну касету са традиционалним народним песмама које и сада радо изводи са ансамблом „Мерак Мерак“, као што су: „Кад сам био млађан ловац ја“, „Јесен стиже јабуке и крушке зрију“, „Мислио сам ноћ и дан“ и „Од данас те драга више љубит нећу“.

          -Много се говори о томе како млађе генерације не интересује ова врста музике, али ја не мислим тако. Једноставно мало ко се труди да им ту музику презентира на прави начин како би се више заинтересовали да је слушају и изводе. Тим традиционалним песмама се не може оспорити лепота и богатство мелодија и текстова. Ми у оркестру „Мерак Мерак“ се трудимо често да уз градске песме и хитове новокомпонованих песама певамо и блок ових вечних мелодија. Нећете веровати, али млади веома лепо то прихватају и певају са нама. Мислим да и други то треба да чине, јер лепа песма ће увек имати публику и тако се тим песмама продужава трајање. Мени је сада жао што сам тако лако дигао руке од снимања плоча, а још више што нисам на носачима звука забележио још неку изворну народну песму – каже Мирослав Мишко Костић.

ЉУБАВ ПРЕМА ХАРМОНИЦИ

Мирослав Мишко Костић је рођен 16. децембра 1950. године, у Александровцу, општина Жабари. Мајка Драгиња и отац Властимир, који је веома лепо певао и од кога је наследио музичке гене, волели су народну музику, па су седам година старијој сестри Даринки купили хармонику, крај које је заволео овај инструмент и народну музику. Већ тада је знао да је то љубав на први поглед за цео живот.

         Основну школу започео у родном селу, а после трећег разреда наставио је образовање у Основној школи „Вељко Дугошевић“ у Пожаревцу. Често је наступао на школским приредбама и фестивалима, а посебно памти наступ који је имао захваљујући наставнику музичког васпитања Војиславу Петковићу у седмом разреду, када је наступио пред Титом на фестивалу „Дан младости“.

           Иако је  са сестром Даром делио интересовање према хармоници и „крадећи“ инструмент успевао је да савлада мелодије као самоук, користећи десну и леву руку, у породици нису на време увидели његову велику љубав према овом инструменту, што га ни најмање није обехрабрило. Уз то је желео да се музички описмени, а то тада није било могуће.

           -У Музичкој школи „Стеван Мокрањац у Пожаревцу није било одсека за хармонику, па сам почео да свирам кларинет. После завршене ниже музичке школе уписао сам Средњу музичку школу „ Станковић“ у Београду. Од, ни сам незнам колико пријављених кандидата, само нас тројица смо положили пријемни испит. Тада сам упознао и касније се спријатељио са легендарним Бранимиром Ђокићем, са којим сам до дана данашњем остао у контакту. Нажалост, због финансијских разлога након неколико месеци напустио сам Музичку школу, јер ми је само за стан требало 70.000 динара, а мој отац је, сећам се, имао плату 75.000 динара. Вратио сам се у Пожаревац и уписао Медицинску школу, одсек Зубни техничар, коју сам завршио у року, али љубав према хармоници није престајала. Пошто сам свирао десном и левом руком, што нису могли и многи искуснији хармоникаши, моје самопоуздање је расло и отац Властимир је некако успео да ми купи мању хармонику. И пре тога сам донео одлуку да ми музика буде занимање. Прве музичке кораке ми је показао Витомир Животић, а касније сам ишао на подучавање код Драгише Дрењаковића, једног од најбољих ученика Миодрага Тодоровића Крњевца – присећа се својих музичких почетака Мирослав Мишко Костић.

           За талентованог хармоникаша се прочуло још  када је у Дому омладине у Пожаревцу почео је да свира са ансамблом познатог хармоникаша Лоле Сворцана и искусног Воје Петковића. Од њих је доста научио и све више стасавао у правог хармоникаша, јер су се концерти временом одржавали  у земљи и иностранству. По завршетку средње школе изненада му се указала прилика да свира у старој „Авали“ са оркестром на челу са Ђорђем Јовановићем.

           -Имао сам срећу да хармоникаш који је до тада свирао изненада отпутује за Аустралију и мене су позвали да попуним упражњено место. Пуне четири године сам са њима свирао по хотелима широм Србије. Највише смо свирали евергрин и забавну музику, а најмање народну – присећа се Мирослав Костић и наставља:

            -Одмах по одслужењу војног рока позвао ме је Тихомир Пауновић да са њим и Велизаром Матушићем свирам на плочама популарних певача, а онда сам се прикључио оркестру Драгослава Живановића Троше. Ипак налазио сам времена за повремена студијска снимања. Било је то ново искуство и велико задовољство што сам имао прилику да пратим велике звезде народне музике и својом хармоником допринео у стварању великих хитова популарних певача – каже на крају разговора Мишко Костић.

            Мирослав Мишко Костић је срећан што је син Марко наследио музичке гене и што је завршио Музичку академију. Професор је клавира у Музичкој школи, али веома лепо изводи и народну музику, коју је заволео крај популарног оца. Кћи Маја је завршила Филозофски факултет, смер етнологија-антропологија, али се определила за новинарски позив.

             Иако је, после скоро две године затишја, Мирослав Мишко Костић оркестром „Мерак Мерак“ почео да наступа, највише времена проводи са супругом Јасмином и петогодишњим унуком Лазаром, за кога деда са сигурношћу већ сада тврди да је талентован за музику. Да ли ће љубав према музици превагнути и да ли ће мали Лаза наставити дединим и очевим стопама, рано је о томе говорити, али деда Мишко верује да хоће.

ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ