Оснивач је удружења Ратних ветерана Пожаревац. Бави се хуманитарним радом путем бројних активности, сарађује са удружењима „Патриотски фронт“ из Бачке Паланке и „Милан Митић 1 у 10 милиона“ а кроз акцију „Безбедан бициклиста“ организује трибине о безбедности у саобраћају „Живот нема репризу“. Но, захваљујући успесима најмлађих спортиста, суграђанима је најпрепознатљивији као тренер у Tенис клубу „Пoжaрeвaц 1984“. Реч је Милану Микију Марковићу за кога се може рећи да је и сам дете спорта. Наиме, похађајући основну школу „Вељко Дугошевић“ тадашњи наставник физичког васпитања Гвозденовић на једном од часова препознао је таленат и уписао Микија у одбојкашку секцију. Стицајем околности и наставник Дуле у овом дечаку види потенцијал рукометаша па га уводи и у овај спорт а рукометна секција убрзо осваја Пионирско првенство Србије.

-Посматрајући хронолошки, моја прва спортска страст била је тенис и развила се случајно. Као дечак највећи део слободног времена са друштвом из краја проводио сам крај Месне заједнице Горња мала и у дворишту Гимназије „Јован Шербановић“. Ту су током викенда долазили старији који су били на студијама, доносили стубове и мреже импровизујући тениски терен. Ми млађи смо са уживањем посматрали како са лакоћом пребацују лоптицу преко мреже. Након њихове игре са страхопоштовањем смо узимали дрвене рекете купљене у Београду или иностранству, загледали их и дивили како се уз помоћ физички тешког реквизита може брзо и далеко одбацити тениска лоптица. Тако смо убрзо и сами почели да доносимо канапе и мрежасте џакове и правимо свој терен док су нам реквизити били пластични бадминтон-рекети и лоптице чију тежину су могли да издрже. Како су у то време уз фудбал, кошарку и формулу 1 почели и тв преноси тениских мечева, мени је то било довољно да се трајно заљубим у тенис, сећа се Милан Марковић који је у бели спорт активно ушао истовремено када и у одбојкашки, а активности комбиновао захваљујући неподударању сезона.

Милан Марковић рођен  је 1972. године у Пожаревцу у породици мајке Љубице рачуновође у „ИГМИ“ и оса Војислава – Воје Мечке, судије Општинског суда и дугогодишњи спортског радника.  

-Редовно се дешавало да мени и другарима током игре лопта падне на кров Гимназије где се налазила ботаничка башта. Из страха од професора Јелчића, који ју је одржавао, по лопту смо слали родитеље, а када нису могли, по лопту смо се сами пели на кров. Због страха да неко од нас  не падне плашили су нас милицијом. Једног дана испред моје куће зауставио се патролни ауто. Како сам помисио да су дошли по мене, ја сам се сакрио у један угао и сатима нисам излазио. Тек увече сам сазнао да је патрола дошла по мог оца да као судија изврши неки увиђај.

НАЈБОЉИ ЈУНИОРСКИ ОДБОЈКАШКИ ТЕХНИЧАР

Уз љубав ка тенису и оствареном успеху у рукомету, наш саговорник наставља бављење одбојком као гимназијалац а у Младом раднику 1989. на Кадетском првенству Србије проглашен је за најбољег техничара. Исте године на првенству СФРЈ у Бихаћу Клуб осваја треће место. Уследио је позив за репрезентацију и потоње Марковићево прикључење првом тиму Младог радника.

-Чињеница да почетак деведесетих година доноси много негативног на просторима Југославије одражава се и на рад Клуба. Било је успеха али је дошло до промене тренера што нисмо прихватали. Неки играчи напуштају одбојку, неки одлазе на факултет а ја у ЈНА. Септембарска класа. Након убрзане обуке у новембру долазим на прву линију фронта: Борово село, Ернестиново, Паулин двор… Као најбољи у класи могао сам да бирам да останем у касарни и водим стражарску службу или да идем са комадантом. Изабрао сам ово друго и први пут видео сузу у очевом оку, прича нам Милан Марковић који тада бива два пута одликован и добија понуду да се запосли у војсци.

-Признајем да ме је занимало јер сам 1991. конкурисао на Војну академију али под утицајем оца, дугогодишњег угледног судије, уписао сам Правни факултет у Београду. Са друге стране Одбојкашком клубу не цветају руже а након рата, инфлације и недаћа, тадашњи „Бамби Млади радник“ организује Скупштину, бира ново руководство и формира екипу на челу са помоћним тренером репрезентације Јовицом Цветковићем. За две године враћамо се у Прву лигу. Недуго потом добијам понуду да пређем у Одбојкашки клуб „Милиционар“ и стални посао у МУП-у. Ипак, остајем у Пожаревцу а када су дошли играчи са стране напуштам „Млади радник“, сазнајемо од Марковића који заснива радни однос у Општинској управи и склапа брак са Марином која му дарује двојицу синова Николу и Михајла.

Знање и тениске вештине Мики Марковић уз активности у Tенис клубу „Пoжaрeвaц 1984“ користи и као радник Градске управе. Од 2004. до 2018. освојио је 10 злата и 4 сребра на радничким играма управе и правосуђа у континуитету са Пеђом Перенчевићем, што никоме није успело у овој врсти надметања. Како истиче, посебно је поносан на ИТФ међународни турнир на Новаковим теренима који је 2011. године освојио у дублу са Владом Миловановићем. Ипак, највише суграђана га зна као врсног тениског тренера.

НАЈВЕЋА ПОДРШКА БИО БИ „ГЕМ“

За причу о тениском свету Микија Марковића враћамо се на почетак осамдесетих година када група ентузијаста оснива Тениски клуб „Пожаревац“.

-Заљубљен у тенис, отишао сам сам видим терен изнад Аутобуске станице а звук лоптице, опрема, играње на правом терену и дружења после меча вукли су ме магнетном силом. Тенис је могао да се игра од маја до септембра а постојао је један шљака и један бетонски терен и на њима су рекреативно играле све познате пожаревачке фаце. Тада сам заменио импровизовано игралиште у гимназијском дворишту и са правим рекетом долазио на прави терен – али у 6 сати  ујутро,  јер је већ од 8 терен био заузет. На турниру  1989. и 1990. године играо сам финале и у синглу и дублу и одмах су ме узели у Клуб као најмлађег, говори Марковић који је користио јун да се заврши одбојкашко првенство и прелазио на тенис до септембра.

-Кроз Tенис клуб „Пoжaрeвaц 1984“ до данас је прошло много деце а услови и околности су се мењали. У почетку је са њима радио наставник Драган Ћирић коме се прикључио Драган Јовановић. Након изградње балона у Бамби парку 2006. године родила се идеја да организујемо деци тренирање током целе године. По завршеној Тренерској школи Радмила Арменулића, почиње Школа тениса за узраст 1998. 1999. и 2000. годиште када је уписано око 100 малишана. Након пар година у Клубу ради 7 тренера, почињу да пристижу награде у категоријама од 10 до 14 година и нижу се успеси на екипном првенству. Мушка екипа до 14 година постаје трећа у Србији. Некадашњи пожаревачки почетници данас су професионални играчи, професори, лекари, адвокати, инжењери, тренери у Америци, Дубајиу, Београду, присећа се досадашњег рада са младима Милан Мики Марковић који као тренер непрестано ради 17 година.

Неизоставно је нагласити да младе снаге пожаревачког тениса из године у године постижу све боље резулате и успехе. Ову чињеницу потврђују и признања наших новина и Спортског савеза Града Пожаревца у оквиру акције „Спортиста године“ која ни овај пут нису заобишла чланове Tенис клуба „Пoжaрeвaц 1984“ а тренира их Марковић. За ово ангажовање наш саговорник свакодневно резервише сопствено време од 17 до 21 сат, викендом прати децу на турнире а лети са колегама из Клуба организује кампове и дружења са другим клубовима.

– Велики подстрек у раду, уз сјајне резултате младих играча,  добили смо и од градоначелника Пожаревца Саше Павловића који је истакао да је Град упутио захтев Војсци Србије за откуп тениског комплекса „Гем“. То је сјајна вест која ће бели спорт подржати на прави начин, на радост пријатеља Клуба, такмичара и сваког добронамерног суграђанина који поштује спорт као значајни друштвени сегмент и има жељу да Пожаревац заузме адекватно место у српском тенису, закључује Марковић.

Влада Винкић

Share.
Leave A Reply

Skip to content