На традиционалној свечаности поводом Дана ослобођења Пожаревца Октобарска награда додељена је и лиценцираном мастер инжењеру архитектуре Милени Гроздановић. За деценију ипо рада у струци урадила је преко 250.000 квадрата архитектонских нацрта, док је за потребе Града и Епархије браничевске донирала неколико важних пројеката.
Милена је рођена у Пожаревцу од мајке Мирјане и оца Горана а детињство провела у Дубравици, насељу на ушћу Мораве у Дунав, наглашавајући да је ово прелепо сеоско насеље смештено у јужном делу Паноније од историјскох значаја за браничевски округ којим обилују куће грађене банатско-моравским стилом.
– Одувек сам била везана за своју породицу и време проведено са њима ми је на првом месту. Са очеве стране имам старијег полубрата Марка који живи у Аустрији, а са старијом сестром Јеленом и мајком Мирјаном током 2007. године преселила сам се у Пожаревац и становала у Немањиној улици где моја мајка живи и данас, говори Милена која је основну школу „Вук Караџић“ завршила у Дубравици.
-Занимљиво да ме је у школу и из школе пратио мој садашњи супруг Саша. Он је две године старији од мене а детињство смо провели заједно играјући се на пољанчету које је у то време увек било пуна деце. Стицајем околности, увек смо били у истој смени, дружили се, а када је након низа година другарство прерасло у љубав постали муж и жена. Данас можемо да се похвалимо двојицом дивних синова: Луком који има 5 година и Филипом, двомесечном бебом.
ОД ЛЕГО КОЦКИЦА ДО МАСТЕР ИНЖЕЊЕРА
Наша саговорница је након основне школе похађала језички смер Пожаревачке гимназије и као ученик била заиста активна: награђивани члан рецитаторске и драмске секције, фолклорац а потом и члан Плесног клуба „Болеро“ где је такмичући се овојила низ медаља.
-Како сам завршила језички смер многима је било чудно што сам се у даљем школовању одлучила за архитектуру. Ипак, љубав ка архитектури настала је у раном детињству: Опсесија Лего коцкицама и градња кућа била је грубо усмерење ка архитектури а смисао и креативност дефинитивно сам наследила од мајке Мирјане, која је фантастичан уметник у посластичарству. Када кажем уметник, заиста мислим да је њен занат и умеће прављења декоративних торти права уметност, а смисао за креативно, склад у облицима и бојама дефинитивно је њен ген. Мама има успешну фирму „Агапе кејкс“ којој сам дала име и дизајнирала лого и ентеријер, сазнајемо од Милене Гроздановић која је са успехом положила пријемни испит на Високој грађевинско геодетској школи и као трећа на листи „упала“ на буџет.
-Завршила сам бечелор студије на одсеку Урбанизам и архитектура, уписала разлику од две године а потом мастер студије на Универзитету „Никола Тесла“ на истом смеру. Искрено, наилазила сам на критике што нисам завршила Архитектонски факултет Универзитета у Београду, јер је ово доста дуже и напорније. Но, све сам окончала у року како бих задржала буџет а на трећој години сам се запослила у струци у Предузећу за пројектовање и инжењеринг „Едефикс“. Било је напорно ускладити студије, мастер и посао, али након 14 година рада у струци могу да кажем да се све то исплатило. Факултет у Београду, посао у Пожаревцу, константне обавезе. На факултету сам имала подршку продеканке Миланке Бркић, која је одмах видела да сам у струци и послу тако да је имала велико разумевање. Са друге стране такав однос према мени имао је и мој тадашњи послодавац, ментор и диван пријатељ Драган Недељковић који је уз моју породицу био велика подршка, прича Милена која убрзо оснива сопствену фирму.
Како се Недељковић пензионисао, Милена је током 2015. постала партнер у „Едефиксу“, а како је било великог изгледа да се предузеће угаси, одлучује да оснује своју фирму.
– Имала сам своју лиценцу и самостално пројектовала, што је било пресудно на такав корак. Оно што многима делује чудно је само име „Де Ниро М.Г.“, што није случајно. To je у част и захвалност Драгану Недељковићу: док је „Едефикс“ радио у пуном сјају сви су нас звали „денировци“, тако да нисам желела да мењам оно што је препознатљиво, објаснила нам је саговорница.
Мастер инжењер архитектуре Милена Гроздановић за собом има преко 250.000 квадрата архитектонских нацрта и како каже углавном ради вишепородичне стамбене објекте.
-Тренутно су у Пожаревцу отворена 5 градилишта са мојим именом као пројектантом, што је око 20.000 квадрата. Уз вишеспратнице радим пословне објекте, образовне, али и мени најмилије верске. Урадила сам и донирала црквени комплекс Православног храма са црквеном халом и парохијском кућом у Батовцу, цркву у оквиру КПД Забела, реконструкцију у Дубравици, реконструкцију цркве Светог Николе у Пожаревцу, озакоњење винарије у оквиру комплекса Копорин као и нове винске објекте у Копорину. Јако ме радује завршетак реконструкције просторне целине Табачка чаршија, где сам такође донирала пројекат граду, затим нас очекује реконструкција партера „Чикош“ и у току следеће године целина забавног парка за омладину и децу између Дунавске и улице Бојане Првуловић, сазнајемо од Милене.
На питање како долази до идеја за пројекте, Милена каже:
-Машта и искуство су на првом месту. Оно што већина не зна је да би кренули у пројектовање морамо испоштовати планске и правне регулативе. Са једне стране оне нас донекле ограничавају у креативности, док нас са друге усмеравају у адекватне токове. Током рада у струци пројектовала сам и била сарадник у раду бројних објеката различитих намена: од зграда, вртића, школа, фабрика, хала све до асфалтних база, тако да лако уђем у пројекат ма који сегмент намене је у питању.
СРПСКО ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ У СРЦУ
Када је о најлепшем архитектонском правацу реч, Милена издваја српско византијски што има логике обзиром на њену љубав ка пројектовању православних храмова, док признаје да је велики поштовалац Френк Лојд Рајта, Тадао Андоа и Жан Нувела.
Као Пожаревљанка, сматра да је град на жалост изгубио на лепоти али да ће се ускоро то променити.
– Доста се гради, али проблем је да се оно што је под заштитом не одржава и све више пропада. Допуштамо да пропадне и тада је рушење тих објеката неизбежно. Архитектонско наслеђе чини историју града и не смемо дозволити да изгубимо оно што је било лепо. Сваки нови објекат може се уклопити и у део где се стари објекти чувају, али је потребно изменити планове. Тешко је балансирати потребе грађана, инвеститора, завода, али мислим да је могуће. Јако ме је обрадовала реконструкција просторне целине Чикош. На тај начин оживећемо срце Пожаревца и можда покренути власнике објеката да их санирају и врате пуни сјај том делу града.Надам се да ће исто урадити и житељи зграда у Табачкој чаршији. Град треба ширити и вишеспратнице градити на ободима и тиме правити нове занимљиве и пожељне локације, уколико се обезбеди инфраструктура и планом обавеже изградња и дечијих депаданса у оквиру блокова, школа, мини поште, паркића за децу…Пожаревац би се брзо ширио и растеретио центар од ове хипер градње вишеспратница, јер морамо да признамо да су нам саобраћајнице преоптерећене паркинзима. Разумем тренутну потребу за градњом у централној зони, јер је то једини део града који нам пружа подобну инфраструктуру за градњу, али верујем да ће се у будућности променити, објаснила нам је Милена која је за своју област рада уз Октобарску награду, добитница неколико архипастирских грамата од стране браничевске епархије као и Ордена Светог Луке.
-Највећа подршка у раду ми је породица. Можда је несвакидашње, али на посао водим и синове, тако да је атмосфера идеална јер су ми они највећа подршка. Јако сам активна и само тако могу да функционишем. Ја сам пре свега мама, супруга, ћерка па архитекта, тако да самостално обављам све кућне послове, обавезе маме и све што иде уз то – и уживам у томе! Имам ту срећу и сматрам да је велики благослов што ми је посао којим се бавим уједно и хоби, каже Милена Гроздановић и закључује:
– Кад год могу да урадим и поклоним неки пројекат који је од културног значаја за цркву и град, радо то учиним, јер све остаје нашој деци, а за њих је вредно дати све. Веома сам захвална и срећна што могу да допринесем својим знањем и мислим да је то велики благослов, тако да се надам да ће ми се још колега придружити како би уредили оно што су нама оставили да чувамо.
Влада Винкић
