2019-03-15T23:49:33+01:00 16. марта, 2019. 00:43 |

МИЛИЈА РАДИВОЈЕВИЋ БАЈА: Здравица је благослов човека из народа

     Нашег саговорника затекли смо како орезује виноград око куће. Каже, таква обавеза му је веза са природом, надахнуће и релаксација. Баш на овом месту настале су многе његове песме и лепе мисли, а из ових чокота настало је на хиљаде литара изузетног вина. Ипак, Милију Радивојевића Бају никада није опило вино, већ то деценијама чине дружење са људима, стихови, здравице и – вера у Бога.

      Радивојевић је рођен на jугу Србије у селу Газдаре крај Медвеђе у породици Радована и Илинке, а као петнаестогодишњи дечак долази у Пожаревац где најпре учи аутомеханичарски занат у предузећу „Стиг“.  Паралелно са потоњим радом у „Литасу“ и „Пошти“, завршава средњу и вишу школу где стиче звање инжењера машинства.  Имајући у виду да је природа посла захтевала да добар део радних дана проводи у Стигу и Хомољу, упознаје људе овог краја и „упија“ све што је везано за традицију и вековне обичаје. Божијим даром који поседује, Милија много доживљеног и виђеног претаче у стихове, бележи их, а највећи део музички обликује и сам интерпретира.

       – Обичај у крају у коме сам рођен је да сваки важан догађај у животу буде пропраћен живом речи здравицом или песмом. Како сам одрастао у окружењу различитих нација које свако на свој начин негује сопствену традицију, ту је била и  песма која ме је задојила од малих ногу и држи ме, ево и дан данас, говори приликом сусрета Баја Радивојевић.

         До данас је створио небројено песама, а да оне поседују изузетан квалитет говори податак да Факултет музичке уметности у Београду ради на књизи о музичком стваралаштву Милије Радивојевића. Аутор издања  је Маја Радивојевић. сарадник Српске академије наука и уметности.  Ипак, широм Србије, али и у земљама окружења, Милија је препознатљив по здравицама.

         – Здравица је благослов обичног човека из народа у коме се нашла божија љубав и лепа реч, да својом беседом увелича венчање, крштење, рођендан, прославу… Када сам позван да својим умећем улепшам догађај, обучем народно одело, понесем фрулу и гајде, дочекујем госте, одржим здравицу, отпевам песму и то су тренуци када често у очима присутних видим сузе, јер се тада пробуде бројне емоције.

ХУМАНИ БАЈА

         У посети Радивојевићу посебно нас је импресионирао број захвалница и диплома које су му припале минулих деценија. Највише их је са хуманитарних манифестација на које се Баја увек одазива. Посебно занимљив податак је да је Милија својевремено покренуо рад Народне кухиње у Пожаревцу.

       – То је било у време егзодуса Срба из Хрватске када су људи збрињавани у Спортској хали. Тада сам позван од стране челних људи Општине не би ли покренуо Народну кухињу. Уплашио сам се, јер, шта ја као машински инжењер могу да урадим за рад кухиње, осим што умем да припремим по неко јело, прича Радивојевић. Речено ми је да је неопходан добар организатор и крајње озбиљан човек не би ли прорадила Народна кухиња. Дошавши у Дом пензионера видео сам да је све покрадено и није било основних средстава за рад. Одмах сам окупио неколицину пријатеља и колега са посла и почео са радом. Како сам проглашен за руководиоца кухиње, сутрадан заседа Кризни штаб и поставе ми питање докле сам стигао са припремама. Кратко сам одговорио: „Сутра пошаљите 300 људи на доручак а 500 на ручак!“

        Баја је у Народној кухињи провео пар месеци, после чега се вратио свом редовном послу у Пошти. И то није све, породица Радивојевић је примила чак десет избеглих лица у свој дом,  док се са супругом Мирјаном привремено преселио у викендицу. Тада су Међународни Црвени крст и Црвени полумесец управо пожаревачкој кухињи доделили највеће признање за организацију и рад.

  ЉУДИ УРУЧУЈУ ПРИЗНАЊА, А БОГ НАГРАДЕ

         За изузетне заслуге у неговању и промовисању српске традиције, нашем саговорнику припало је мноштво признања. Између осталих, кроз руке нам пролази „Благодарје“  Удружења књижевника Србије, Октобарска награда Града Пожаревца и Златна медаља за заслуге коју му је на Сретење ове године уручио председник Републике Александар Вучић. Ево како Баја доживљава прегршт добијених признања:

       – Прва и највећа награда је она коју нам Бог даје при самом рођењу. Наиме, људи не могу да дају награде, они могу да дају признања и одликовања. Друга највећа награда потиче из поменуте, а то је тренутак када вас народ прихвати, вели Баја Радивојевић.  – Наравно, веома сам захвалан свима који су препознали мој труд и таленат и за то ми доделили адекватна признања, али ми је најдража награда када видим осмех на лицу или сузу која заискри док певам, говорим стихове и здравице, засвирам фрулу или гајде…   

        Радивојевић као поштовалац традиције српског народа, спада у људе који су највећи део живота провели негујући оно што су нам преци оставили да пренесемо својим потомцима. Вреди поменути да је Баја идејни творац Сестрољинских дана у Пољани, суорганизатор и учесник скоро свих манифестација на територији Браничевског округа попут „Хомољских мотива“ где је више пута био врховни пастир, али и републичких као што је „Прођох Левач, прођох Шумадију“ и небројено сличних.

          Његове песме налазе се урамљене у највећем броју српских манастира, али и школама, болницама и установама. Како каже,  напамет зна неколико хиљада песама из разних крајева бивше Југославије, то му помаже да, док ствара сопствене, не прави плагијате песама. Посебно занимљиво је да Радивојевић песму коју смисли не мора да забележи, јер чим се изнедри, за њу настане мелодија и она остаје трајно у његовом сећању.

           На питање шта га тренутно окупира, Радивојевић одговара:

           – Ових дана завршавам рукопис и очекујем штампање књиге „Искре боговерне љубави“ у којој описујем све манастире нашег краја, свеце и јунаке, каже Баја. – Када је о песмама реч, ја их не пишем већ их рађам и најтеже ми је када ме питају како то радим. Једноставно, то не умем да објасним.

       Подршку у раду Милији пружају супруга Мирјана и кћери Светлана и Драгана, које су му делом инспирација и водиља кроз пензионерске дане који му протичу више него плодоносно.

       Опраштајући се од домаћина констатујем да  је правити интервју са Милијом Радивојевићем Бајом попут покушаја да се шибицом топи ледени брег и то из једноставног разлога: Бајин стваралачки и животни брег је толико обиман да би за овај рад били неопходни месеци рада, а  интервју био штампан у наставцима дуго, дуго…

Текст и фото: Влада Винкић