2020-03-29T09:54:34+02:00 29. марта, 2020. 09:54 |

МИЛОШ СТОЈАНОВИЋ: Заборав не сме да обрише сећања

На занимљивој књижевној вечери приређеној у Народној библиотеци „Ђура Јакшић“ у Петровцу на Млави, представљена је романсирана биографија „Отац у сећању“ аутора Милоша Стојановића, уваженог гимназијског  професора у Петровцу на Млави. Била је ово прилика да се боље упознамо са човеком који је  преносио своја знања генерацијама ученика којима је остао у лепом сећању, као професор и као човек.

Миша Песник, како га у Петровцу знају писаним стваралаштвом бави се још из времена похађања основне школе и за све ове деценије објавио је небројено песама и кратких прича. Интересујемо се одакле му надимак Песник.

-Као малом, старија сестра често ми је читала бајке и приче и пробудила жељу да доцније и сам много читам. „Изгарајући“ у овој пасији, подстицао сам и вршњаке на писану реч, а у слободним сатима почео да пишем стихове. То се наставило током студија и запослења у Гимназији у Петровцу,  али је моје књижевно стваралаштво било у сенци приоритета – рада у настави. Чињеница је да сам писање сврстао у други план, али се стваралаштва нисам одрицао: песме и кратке приче настајале су и даље, са мером, јер сам водио рачуна о квалитету свега што је излазило испод мог пера.

Милош Миша Стојановић воли Петровац и сматра га својим другим завичајем, иако му није родно место.

– Рођен сам у Старом Селу крај Велике Плане првог дана октобра 1946. године по повратку мог оца Љубомира Дракчета Стојановића из немачког заробљеништва, као треће дете у типичној сесокој породици. Одрастајући уз сестру старију девет и брата старијег шест година за мене је то била права срећа у доба велике немаштине јер сам био мезимче надарено оним што је једино могло да надвиси све невоље поратног доба – љубављу, почиње причу о себи наш уважени саговорник.

У ПРОСВЕТИ С’ ЉУБАВЉУ

Основну школу Милош је завршио у Старом Селу, за коју са поносом каже да је једна од најстаријих у Србији. Основана је далеке 1820. године.

– По завршетку основног образовања уписао сам Економску школу у Великој Плани, у којој сам се истицао на часовима књижевности, посебно у поезији. Као члан литерарне секције ушао сам у свет писаног стваралаштва, а своје песме редовно сам казивао на књижевним вечерима у Клубу књижевних почетника. То је заправо била одредница за животно опредељење. Завршавам Вишу пегадошку, а потом Филолошки факултет у Београду на коме дипломирам на смеру Српски језик и књижевност.

Питамо професора Милоша какав је био његов однос према ученицима и обратно.

– Волео сам рад у просвети те ми никада није било тешко да са ученицима реализујем програм. То је био заједнички рад јер сам наставу тако поставио да ђаци буду субјекти, а не објекти у раду, што је дало сјајне резултате: ученици заволе и предмет и професора. Мој рад у Гимназији у Петровцу био је праћен најсавременијим наставним средствима, богатом библиотеком и стручном литературом, али и специјализованим учионицама са адекватним аудио визуелном средствима. Гимназија „Младост“ је једна од ретких у земљи која се могла похвалити поменутим, а деведестих година прошлог века била је званично друга у Србији по уређености и опремљености за рад, сећа се Стојановић.

Инспирација у природи

Одласком у пензију 2009. године, уз активније бављење писаном речју, у већој мери Милош се посветио и пчеларству. Наиме, још 1983. године постао је члан Савеза пчеларских организација Србије и са супругом Радицом, ћерком Весном и сином Зораном на оближњим хомољским пашњацима бринуо о 120 кошница.

– За ову област добио сам највиша признања, а данас, због година које су ме неумитно сустигле, имам још неких педесетак кошница. На тај начин спајам лепо и корисно. Волим пчеле и док сам са њима у природи осећам се здравијим, како телесно тако и духовно. То су тренуци када, уживајући у лепоти окружења, налазим највећу инспирацију за књижевно стваралаштво, каже Милош Стојановић.  

Романсирану биографију „Отац у сећању“ посветио је оцу Дракчету, породици Стојановић, али и свим људима судбине сличне оној коју је на плећима носио његов отац.

– По очевој смрти 1995. године озбиљно сам био уздрман људском пролазношћу. Лично, изгубио сам оца који је за мене био значајни ауторитет. Сазнање да ће очевим одласком нестати све што је тај човек преживео као ратно сироче у Првом и немачки заробљеник у Другом светском рату начинило је у мени одредницу да напишем роман појединачне судбине која је уједно и више од тога – рељефна слика тог времена, обичаја, нарави и морала људи, заната и навика становништва, породичног живота и односа у патријархалној заједници, различитих судбина… Речју, књига „Отац у сећању“ је његова прича написана у првом лицу о свом животу, испреплитана временом и људима који су га окруживали. Тако сам спречио да заборав обрише сећања, а истините приче које сам током детињства и младости слушао остану трајно забележена за будуће генерације, каже Стојановић.

Постоје планови за нови књижевни пројекат.

– Нови пројекат је заправо наставак поменуте романсиране биографије и то ће бити личне импресије на релацији између оца и мене. То није случајно и ово дело настаје на сећањима, људима и догађајима реченицом Ива Андрића: „Човек живи све док живи сећање на њега“.  

Влада Винкић