2018-03-24T17:26:34+01:00 24. марта, 2018. 17:26 |

МИРЈАНА МИТРОВИЋ, ПИСАЦ И НОВИНАР: Нема се куд`, но туд`

Није сликарка, али је начинила изузетан Аутопортрет са Миленом. Уместо боја и кичица користи писаћу машину и папир, лепоту речи и историјске податке, а изузетност њеног стваралаштва огледа се у чињеници да је дело поменутог назива својевремено било у најужем избору за престижну Нинову награду. И не само „Аутопортрет са Миленом“! Најзначајнија српска књижевна награда смешила јој се и за љубавно-историјски роман „Емилија Лета“. За ову књигу наша саговорница добија  престижно књижевно признање „Бранко Ћопић“.

Она је Мирјана Митровић, писац и новинар. Рођена је у Пожаревцу у породици Стамене и Љубише који су били професори српског језика и књижевности у Економској школи, а како сама  каже, њихово знање и њихова библиотека леже у основи њеног образовања, на чему им је бескрајно захвална. Захвална је и на моралној вертикали, која је и држи и кошта кроз живот.

– Постоји и једно веома рано сећање на деду, који ми је рецитовао народне песме. Нисам разумела баш све речи, али сам осећала да оне имају неку вишу, мистичну вредност. Мислим да ме је тај доживљај заувек обележио, прича Мирјана Митровић.

               Слушајући пажљиво саговорницу, и сами доживљавамо како се њена животна лепеза лагано отвара а по њој  нижу нијансе невероватних боја, склад упорности, развој талента и след догађаја.

-Имала сам среће и да је Пожаревац у време кад сам ја у њему одрастала био подстицајна средина не само за младе литерате, већ и за све облике креативности. Прву песмицу о мами објавила ми је у првом разреду учитељица Радмила Пантелић на зидним новинама поводом 8. марта, а после сам била активан члан литерарне секције коју је у мојој основној школи „Доситеј Обрадовић“ водила наставница Зорица Економидес. Поводом отварања Народне библиотеке Србије расписан је конкурс за најбољу књигу ђачких радова. Како вероватно није било пара за штампање, наставница је смислила да радови у нашој књизи  буде исписана руком, тушем, краснописом, а илустровали су је чланови ликовне секције. На нивоу целе земље добили смо награду за најоригиналнију књигу, а награда је била посета народној библиотеци. Тамо сам видела Мирослављево Јеванђеље.

Мирјана се на литерарној секцији осећала као свој на своме, добијала награде, побеђивала на такмичењима, све је ишло лако,  и ништа јој није изгледало нарочито важно. Поласком у Гимназију постаје члан „Развитка“ почела је озбиљнији рад на својим песмама и причама.

– Стицај околности је хтео да ми је српски језик предавала професорка Зага Цветковић, која је инсистирала на рационалном приступу књижевности, а „Развитак“ водила професорка Боса Милић, која је имала модернији став. Тако сам морала да брусим стил између Сциле и Харидбе, сећа се Мирјана. – Најлепша и можда најважнија ствар коју сам стекла током тих година у Пожаревцу било је самопоуздање. Да није било књижевних вечери, на којима смо читали пред публиком, наступа на нивоу града, Фестивала младости на коме су се школе такмичиле у свим сегментима културног стваралаштва, можда не бих имала храбрости да се касније упустим у озбиљније књижевне пројекте и да их понудим на објављивање. А онда, у то време било је „in“ читати. Размењивали смо књиге, обавештавали једни друге када нешто добро стигне у библиотеку, а стизало је. Били су ту и рокенрол и филм и кафане, а ја нисам осећала да је Пожаревац средина која ограничава. Доживљавала сам га као трамбулину, која ће ми помоћи да полетим. Можда је то од превише читања, али ја свој доживљај родног града чувам као чврсту базу личности.

Животна трамбулина даље Вас води у Београд на студије. Зашто енглески језик и књижевност?

-Можда због Шекспира, можда из  осећаја, који сам делила са својом генерацијом  да свет само на мене чека. На студијама сам, много научила од професора, но, мислим да су значајнији били разговори са колегама, истим занесеним и узнемиреним младим људима попут мене.

             Период после окончања студија уводи вас професионално у просвету док са друге стране у Вама буди писца.

-Кад сам дипломирала и почела да радим као професор, стално сам осећала да ми нешто недостаје. Тада је опет прорадила пожаревачка трамбулина: ако ћу нешто да пишем, онда ће то бити о Милени Павловић Барили. Мислила сам да је то што ја њу доживљавам као неког свог, неког кога добро познајем, довољно. Настала је прво једна прича, а онда су уследиле три године трагања. За то време нисам често долазила у Галерију, али је сваки боравак међу њеним сликама био интензиван доживљај. Око неких сазнања о Милени много ми је помогла пожаревачка породица Ивошевић, а са непоновљивим Слободаном Стојановићем у пар наврата водила сам подстицајне разговоре, говори Мирјана Митровић – Док сам писала „Аутопортрет са Миленом“, била сам потпуно уроњена у текст, нисам размишљала ни зашто, ни шта после. Знала сам само да то морам да доведем до краја. Кад је књига изашла, била сам више збуњена него срећна, а кад је ушла у најужи избор за Нинову награду, била сам у породилишту, па сам за то сазнала тек кад је комшиница дошла да види бебу и донела ми примерак НИН-а. Ипак, Милена је на много начина променила мој живот.

             …Променила живот и много озбиљније Вас увела у књижевне воде?

– После „Аутортрета са Миленом“ објавила сам збирку прича „Свето стадо“. Требало је да изађе у априлу 1999, али је испала „колатерална штета“, па се појавила тек за Сајам књига. Није то било неко време за радовање, али су приче из Збирке нашле своје место у неколико антологија. Мени је драга прича о Пожаревачком миру и принцу Еугену Савојском.

              Пуну деценију проводите у просвети после чега се опредељујете за новинарство што мења много тога у Вашем животу и даје подстицај за нова значајна дела у области писане речи.

             -Новинарство ми је омогућило да упознам многе занимљиве личности, мада су неки од тих сусрета били и разочаравајући, одговара Мирјана. – Најзначајнијим ће се ипак показати интервју са археологом академиком Драгославом Срејовићем, који ме је својим причама о историји Римског царства на нашем тлу „заразио“ том темом. Почела сам да читам, да обилазим локалитете и музеје, да откривам те наше земљаке Римљане и није ми више било повратка. Тако су настала моја три, ја их зовем римска романа: Емилија Лета, Месечари из Маргума и Хелена или о немиру. Емилија Лета ушла је у најужи избор за Нинову награду, а награђена је наградом „Бранко Ћопић“. Виминацијум је једно од значајних места на којима се одвијају радње тих романа, као и Маргум који се налазио на ушћу Мораве у Дунав, код Дубравице. Роман Хелена или о немиру је објављен прошле године и заснован је на животној причи свете царице Јелене, мајке цара Константина Великог. Пошто је она пореклом Гркиња из Мале Азије, ја сам јој задржала њено изворно име Хелена. Та три романа могла би да имају и поднаслове супруга – љубавница – мајка, јер говоре о судбинама жена у преломним и бурним временима, каква су и ова наша.

             Како протичу Ваши стваралачки дани и колика је подршка породичног окружења ?

-Мој живот није гламурозан, а бављење књижевношћу чини га тежим и лепшим. Данас је модерно мистификовати животе уметника, али заправо, ако писац не осећа духовно испуњење током самог чина писања, никаква друга сатисфакција не може да надокнади уложени напор, прича нам саговорница –   Моја деца су одрасла, обоје су правници, и сада су вероватно поносни кад чују да сам урадила нешто добро, али кад су били млађи, примећивала сам код њих извесну нелагоду пред чињеницом да су им родитељи писци. Мислим да им се то чинило неозбиљним за родитеља.

Да ли често долазите у родни град и који кутак Пожаревца вас радо привлачи?

– Већ дуго живим и радим у Београду, али ми је сваки долазак у Пожаревац прилика за разна лична преиспитивања. Увек свратим код Милоша у парк, и на шта год да му се пожалим, он ми оним прстом покаже да се нема „куд, но туд“.

Влада Винкић