2020-07-04T19:33:55+02:00 4. јула, 2020. 19:30 |

Мирковић, шампион Југославијe (објављено 21. маја 1976)

Пожаревац је у својој историји имао само два шампиона Југославије, оба у боксу: прво Станисављевића, а нешто касније и Мирковића. Станисављевић је био у сениорској, а Мирковић у омладинској конкуренцији.

О успеху Сретена Мирковића „Реч народа“ је одмах известио своје читаоце и 21. маја 1976. године, са шампионом Југославије објавио интервју који преносимо после 44 године у рубрици поводом јубилеја наших новина.  


Влада Станисављевић је на Шампионату довео до делиријума око 4.000 љубитеља бокса на Стадиону малих спортова у Пожаревцу, тукао је апсолутног фаворита Врањешевића, а последње атоме снаге публика му је извлачила спонтаним и невиђеним навијањем. Био је то непоновљив урнебес на једној спортској приредби,  која је одржана у Пожаревцу. Сретена Мирковића Пожаревац је испратио у Прокупље на Шампионат Југославије готово незапажено. Отишао је тамо са својим тренером Благом Вујичићем, некадашњим познатим „тешкашем“ да би се борио после само 11 мечева које је уопште имао.  Док са њим причамо не може да се сети имена омладинца из Црне Горе кога је већ у првом мечу нокаутирао у Прокупљу…

       -Не знам како се зове. Иза њега победио сам Дороција  са Косова, а у финалу Стајића из Војводине. Дороци и Стајић били су фаворити, али Стајићу није остало ништа друго него да ме главом распали озлојеђен што сам га до тада врло убедљиво тукао…

       Осамнаестогодишњег Сретена Мирковића Пожаревљани се сећају када је са трибине на Тргу ослобођења према Костолцу понео Штафету младости.

      Готово стидљив, уздржан, миран – а на рингу агресиван! Тренер за њега каже да скоро да нема мана, једина му је та да жели упорно да напада да би што пре завршио меч. Било је тако и са Стајићем у финалу. Пожаревљани нису чули аплауз Прокупчана упућен Мирковићу…

      -Био сам усхићен, хтео сам да дигнем на руке свог тренера, осетио сам у том тренутку задовољство што сам оправдао поверење људи, што се исплатио мој труд. Знате, и у Економској школи за мене имају разумевања, пустили су ме на Шампионат. Велико им хвала. 

     Сретен Мирковић је ученик Економске школе. Отворено за себе каже да би могао да буде и бољи ђак и да ће морати и у школи да се докаже. Када је дошао у Пожаревац двоумио се између фудбала и бокса. Определио се за ово друго.

      -Можда је на то утицало моје понашање међу друговима, волео сам да се тучем али не да бих некога озледио  већ ето, тако. Мислим да је бокс племенита вештина…

      –Али трпиш батине, а кад те неко добро удари, да ли ти дође да оставиш бокс?

      -Никако, тек онда зажелим да се докажем, да покажем шта знам.

       -Да ли ти је било тешко кад си на пример  нокаутирао Црногорца, свог вршњака?

       -Да признам, јесте, било ми је жао…

        Омален, коштуњав, готово стидљиво Мирковић нам је у поверењу рекао да би му било врло тешко, да се, на пример у рингу сретне са Ђуровићем из београдског Радничког. 

        -Па провели смо заједно три дана и три нићи у Прокупљу. Често сам размишљао: Шта ако ми тај младић буде противник. Видим добар младић. Било му је тешко кад је изгубио у полуфиналу. Стајић га је тукао. Дошао је код мене и рекао ми: „Бар ти победи, радоваћу се као да сам ја“. Ето, како бих могао са тим младићем да се тучем.! А већ у суботу у Штипу се одржава такмичење за „Златну рукавицу“ у омладинској конкуренцији, па лако може да се догоди да ми Ђуровић буде противник. Сигурно је да ћемо се договорити да се поштено боримо, а да и после тога останемо добри пријатељи.   

        Мирковић је у Прокупљу од специјалног жирија састављеног од наших познатих боксерских стручњака проглашен и боксером Омладинског шампионата. И овај пехар, који на нашој слици држи у рукама, Мирковићу је управо због тога додељен. Као и златна медаља за победу и златна медаља – признање тренера либијске репрезентације који је био гост на Шампионату. Младић коме је узор Парлов, и као човек и као спортиста пред собом има заиста отшкринута врата праве славе, блиставе каријере. Колико ће ту шансу да искористи, не зависи само од њега…

        Када смо о томе и свему осталом разговарали са његовим тренером  Благом Вујичићем, овај нам је рекао:

        –Ми сада немамо услове за рад. Почели смо као ентузијасти, али очекујемо помоћ да бисмо ишли напред. Ако помоћи не буде, верујте ми да ћу саветовати Мирковићу да иде из Пожаревца, па нама нека  остане бар само та утеха. Јер, било би горе да се због наше неорганизованости и неспремности да идемо даље, у овој средини угаси такав таленат.

         А, пред Пожаревљанином Мирковићем, шампионом Југославије већ стоје четири лепе прилике да се докаже и да постигне више од овога до сада: у недељу у Штипу –  „Златна рукавица“,  крајем јуна понеће национални дрес у сусрету са омладинском репрезентацијом Румуније, у септембру путује у Измир на Балкански шампионат, а иза тога и на Европски шампионат у омладинској конкуренцији…

                                                                                                                                                            П.Радовановић