Мирослав Мира Животић: Скитам и сликам

Препознатљив по јакни М65 фотоапаратом у руци и специфичној разбарушеној фризури готово да не постоји мештанин Стига који га не зна. Увек је истицао да као фотограф и камерман спада у самоуке и све што зна учио је из стручних часописа и на сопственим грешкама.

Начинио је десетине хиљада фотографија и стотине сати видео материјала међу којима је завидан број етно мотива и културних садржаја. Ми смо тако видели Црљенчанина Мирослава Миру Животића док он о себи каже:

-Као дечак сам прочитао да смо ми леворуки људи просто рођени са талентом за одређене ствари. Не сећам се сам када сам заволео фотографију, елетротехнику и радио-аматеризам, али је чињеница да сам почео да их развијам у школи кроз часове општетехничког образовања, помињући тадашње Техничке новине на које је био претплаћен.

-Једва сам чекао нови број јер је много тема везаних за моја интересовања штампано у наставцима. Пре поласка у школу показао сам таленат за цртање што ми је ишло од руке а уједно сам имао сећај за естетику, светлост и простор. Тако сам ушао у свет сродан сликарству. Свет фотографије.

-Први апарат био је Смена 8 а негативе сам носио у Пожаревац код „Фото Росе“. Сакупивши нешто новца направио сам импровизовану фото лабораторију: купио апарат за израду слика, замрачио једну просторију и био најсрећнији када под својом руком и црвеном сијалицом видим како настају фотографије. На њима су у прво време били моји другови, излети у Заову, плажа на Млави а потом мотиви природе, стари салаши и занимљивости из окружења. Посебан изазов чинио је залазак сунца у стишкој равници. Ту је већ био потребан озбиљнији апарат, али и знање и стрпљење. Морао сам да тражим угао, подесим бленду, објектив не усмерим директно у сунце, унапред замислим како ће изгледати фотографија. И искрено: многе од њих у почетку ми нису успевале док временом нисам стекао осећај за сијасет детаља који од фотографије чине уметност. Не кријем а и сви у овом крају знају: добрих тридесетак година фотографијом и снимањем бавим се професионално бележећи породична славља што је допринело да обогатим сопствени фонд технике којом и данас радим.

Мира Животић је почетком деведесетих година започео сарадњу са Центром за културу Мало Црниће и манифестацијом Федрас.

 -Уз један прекид због пословних обавеза објективом сам забележио детаље са више стотина позоришних представа као и фолклорних програма. Самим тим позиван сам од културно уметничких друштава да фотографишем и снимам њихове наступе док ми је посебно задовољство што то чиним и за друштво „Извор“ из родног Црљенца.

Позориште и фолклор

Мирослав је рођен 1. септембра 1956.године у Црљенцу као једино дете у породици оца Радише и мајке Јованке Животић. Занимљиво је да мајку нико не зна по крштеном имену Јованка, већ је сви у селу знају као Душанка.

– Похађао сам основну школу у Црљенцу која се звала „Бранислав Нушић“ и била самостална. Нас је у одељењу било десетак. Касније је припојена Божевцу и данас је то истурено седиште школе „Милисав Николић“. Био сам заинтересован за фолклор и ангажован у омладинској организацији а из тога је проистекла и љубав ка позоришту. Неких 13 година играо сам и фолклор. Најпре у школи а потом у културно уметничком друштву где сам догурао до председника. Када су дошли млађи ја сам великодушно сцену препустио њима трудећи се да дешавања бележим кроз објектив фотоапарата и видео камером, каже Мира Животић.

ПЛОВИДБА РАДИО ТАЛАСИМА

У разговору смо сазнали да је Мирослав и „загрижени“ радио-аматер.

-Као дечак постао сам члан Радио клуба „Антена“ Црљенaц чији је позивни знак YU1HVW. Био је познат на територији Југославије не само по активностима већ и по томе што је био један од првих клубова на селу основан још 1949. године. Уколико би поредили то би био пандан данашњем интернету. У почетку смо се бавили радиотелеграфијом и информације размењивали Морзеовим знацима. Убрзо смо добили уређај који је могао да ради и фонијом тако да смо разговарали са колегама из Југославије, али и радио аматерима из оближњих земаља. Када сам савладао и енглески језик мој круг радио пријатеља далеко се проширио, прича Мира.

 -Како сам у школи учио руски и добро знао акценат у једној од остварених веза чујем глас на руском који ме исправља: „Колега, није YU1HVW већ UY1HVW“ мислећи да сам Украјинац и да сам пермутовао префикс позивног знака. Када сам му рекао да сам Југословен и да је префикс ипак YU био је одушевљен мојим изговором просто не верујући како сам владао руским, уз осмех се сећа једне од анегдота из ове области.

Захваљујући радио-аматеризму Мира Животић је доспео у свет Младих истраживача Србије. У  овој асоцијацији провео је пуну деценију носећи уз радио станицу и фото апарат.

-Обилазећи бројна места заволео сам природу и етнологију. Настајале су бројне фотографије а потом сам много тога забележио и камером. Временом сам истраживања повезао са обичајима, религијом, традицијом те сам самостално почео да радим на ономе што је занимљиво а било у мом непосредном окружењу. Тако су се два хобија уплела у једну целину која је обележила мој живот.

-Љубав према радио радио-аматеризму постоји и данас, али „машинерија“ више није активна. Сада имам апликацију на телефону па некад послушам радиотелеграфију колико да ме жеља мине.

ФОТОГРАФИЈА ЈЕ СТВАР ТРЕНУТКА

Након основне Мирослав је завршио средњу школу у Великом Градишту. Како је био веома талентован за цртање и сликарство, што је често испољавао, жеља је била да наставак школовања буде Виша педагошка а будуће занимање: наставник ликовног васпитања.

-На жалост, нисам се адекватно припремио пријемни па га нисам ни положио. Захваљујући љубави и сјајном познанству радио-телеграфије запослио сам се у Секретаријату за народну одбрану као референт везе а потом до пензије сличан посао обављао у Секретаријату унутрашњих послова.

Сниматељ или геометар?

               -Како се трудим да приликом снимања кадар буде прецизан, јасан и миран, приликом снимања често користим статив. Тако, снимајући један од стишких предела, поставим сталак, намонтирам камеру и док сам кадрирао приђе ми нека бака и пита: „Синко, шта то тол`ко премеравате? Јел` градите неки пут, јал шта? Па јуче био геометар а данас опет!“ са осмехом нам је испричао саговорник.

Као пензионер Мирослав део дана користи контактирајући некадашње колеге као и пријатеље из бројних културно уметничких друштава са којима је сарађивао док остало време посвећује монтирајући видео кадрове у целине које се могу видети на његовом You tube каналу. Показујући нам прегршт фотографија и видео снимака вели да развија идеју о серијалу филмова посвећених аматерима Федраса. Наравно, посебно је поносан што за свој рад има пуну подршку супруге Маријане, ћерке Милице и сина Милоша.

-Трудим се да у сваком тренутку имам апарат крај себе јер је фотографија ствар тренутка. Често, возећи се по крају, пажњу ми привуче детаљ који би могао да прерасте у једно уметничко дело, било да је то призор из шуме, стадо оваца, старица са корпом у руци… Парафразираћу назив сјајне књиге Моме Капора: Ја скитам и сликам, закључује Мирослав Мира Животић.

Д.В.