Уместо на договореном месту, у тонском студију, сусрет са Ненадом Николићем уприличили смо на једној од локацијау Пожаревцу на којој се снимају кадрови за видео спот песме „Words dont mean anyting“. Реч је о ауотском музичком делу Милице Николић, Ненадове кћери, која је за поменуту песму написала текст и мелодију, док је тата пружио помоћ око продукцијског дела. Паузу у снимању искористили смо да снимимо разговор, дивећи се чињеници да је Милица, ученица треће године Средње музичке школе „Јосип Славенски“ у Београду, на себи својствен начин наставила богату традицију „музичке династије“ Николића. Наиме, њен чукундеда Светислав био је виолиниста, музичко благо наставља да негује прадеда Миодраг – Драги музицирајући на контрабасу и хармоници, који је, истини за вољу, први понео надалеко чувени надимак Патало, деда Новица Николић Патало је легендарни хармоникаш, а отац Ненад музички продуцент.
Имајући у виду да је прве аранжмане и продукцију Ненад начинио у својој петнаестој години, чињеница је да су за њим три деценије озбиљног рада и хиљаде урађених музичких остварења али и завидни број признања и награда.
Ненад Николић рођен је 3. марта 1976. године у Пожаревцу а дане детињства провео у Дрмну у породици мајке Бранке и оца Новице. Но, један детаљ из доба одрастања донекле га је издвајао од друштва из школе и комшилука: у породичну кућу Николићевих, из дана у дан долазиле су најпознатије личности пребогате сцене народне музике тадашње Југославије, које су се могле видети само на телевизији или концертима. Наравно, за нашег саговорника то је било нешто нормално, јер су гости били блиски сарадници његовог оца Новице Патала, хармоникаша и музичког аранжера који и данас сија свим деловима музичког неба некадашње нам државе.
– Признајем да нисам био много срећан што се мој отац бавио музиком, јер је некада и по месец дана био одсутан због турнеја, фестивала и снимања, а ја сам волео да буде са нама у кући. Ипак, генетски и мене су повукле мелодије и ноте, тако да сам већ од дванаесте године ушао у свет музике. Иако сам повремено радио са оцем приликом његових наступа, веома брзо сам се усмерио на студијски рад, а стечено знање и искуство применио кроз призму музичког продуцента.
Сећате ли се почетака у продукцијском послу?
– Преселивши се у Пожаревац, отац је 1989. године купио компјутер марке „Атари“, који се у свету увелико користио за стварање музике. Ја сам се моментално заљубио у то „чудо технике“ чији је саставни део била црвена клавијатура у облику гитаре и буквално ноћивао крај компјутера упознајући му „душу“. Са друге стране, мајка и отац, поготово мајка, почели су да ми бране да се бавим музиком и њихове жеље биле су да се од средње школе определим за природне науке, поготово математику. Но, када би отац отишао на турнеју, ја сам сваки тренутак користио да урадим нешто на рачунару, и то је било неко моје царство, сећа се Ненад.
По основној школи ипак уписује Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду, а стицај околности је хтео да се једног дана Новици поквари рачунар. Знајући да квар може да отклони само Ненад, позвао га је телефоном и за неколико минута уз синовљеве инструкције све је било у реду. То је допринело да Ненад стекне поверење и „излакта“ се за нешто што воли из срца. Не запостављајући учење све чешће долази у Пожаревац и помаже оцу приликом снимања, уводећи бројне иновације из области музичке продукције.
– Из Новог Сада доносим диплому, али и новостечено знање, што је допринело да у студију који смо направили у једном делу куће настају комплетна дела која задовољавају све критеријуме квалитетне народне музике, каже Ненад који данас ствара у сопственом модерном тонском студију.
Сузе и смех
Године проведене у студију прате и бројне анегдоте:
– Једном приликом снимали смо песму извођача који није имао нарочит таленат, а и трема је учинила своје, тако да је певајући ишао из фалша у фалш. Пажња је опадала а нервоза расла. Како је са нама била врсна интерпретаторка свих музичких жанрова Верица Шерифовић, желевши да помогне, дошла је на идеју да стане крај несналажљивог певача и, када он треба да изведе нижи тон – она чучне, а када дође виши – устане. Наравно, пустимо матрицу, почне снимање, а он несретник, када Верица чучне, чучне и сам а када устане он учини исто. То је био тренутак када нисмо могли да зауставимо сузе и смех , јер – плакали смо од смеха, прича нам Ненад Николић Патало.
Како протиче један ваш радни дан?
– Стварање музике, као и код сваке друге уметности захтева идеју, вољу, расположење, друштво… Због тога то није посао који се ради од 7 до 3, тако да на ваше питање нема прецизног одговора. Пре бих појаснио како игледа сам продукцијски рад. На одређену мелодију одради се ритам, потом се отпевају стихови и додају инструменти адекватни основној идеји. Затим се врши дорада, исправљају грешке, додају поједини инструменти, после чега се ради микс. Све што сам поменуо, значи, комплетну креацију од првог до последег такта надгледа продуцент и он стоји иза музичког облика урађеног дела, објашњава нам Николић.
Имате ли времена за стваралачко опуштање и породичну идилу, апропо чињеници да је ваш отац због музике често био одсутан из породичног дома?
– Како се тонски студио у коме радим налази у кући, самим тим сам са супругом Јаном и ћерком Милицом малтене у сваком тренутку и међу нама влада велико поверење и разумевање. Чак ни то што је Милица тренутно на школовању у Београду, не ремети наше заједништво и продужене викенде у неком од прелепих амбијената Србије.
Као уметник који је три деценије у музици, какву би поруку упутили људима који желе да се упусте у ове токове?
– Искрено, уколико од тог посла желе да зарађују и виде само материјалну добит – немам никакву поруку. Но, ако воле музику, живе за њу и са њом – биће сигурно успешни, јер ће квалитет, кад-тад бити препознат и признат како од публике тако и стручњака, закључује наш суграђанин Ненад Николић Патало.
Влада Винкић