На крају села, далеко од главног пута, на пар километара од места где престаје асфалт, у последњем брдском засеоку, неограђено је двориште и у њему стара, трошна кућа. Мала је и детаљно руинирана зубом времена. Тешко је проценити колико је прошлости оставила за собом, можда у њој живи трећа и четврта генерација. Још теже колико ће одолевати времену њеног другог века добро закорачилог у трећи миленијум, мереном по Христовом рођењу ове 2019. године.
Испред куће мешалица за бетон, очигледно позајмљена и такође из прошлог века. Непокретно ту стоји и чека неки џак цемента, песак да се покрпи најрушевнији бочни зид зградице. Онај на који се ветар најсуровије зими обрушава и од собе у којој, у пуном саставу, спава седмочлана породица, мајка, отац и петоро деце узраста од 9 месеци до 8 година. Та спаваћа соба, као и она друга у којој је кухиња и малено предсобље су цела кућа. Купатила нема, мада је вода из сеоског водовода стигла до кућице на крају села Витежева.
Најстарија Милица завршила је први разред и полази у други. Милица је весела, насмејана девојчица у чијој је школској књижици учитељица писала само речи похвале. Да се у првом разреду оцењује бројкама уместо описно, била би одликаш. Ту престаје свака прича о условима за учење, Милица их нема. Нема ни своју собу, ни свој радни сто, ни компјутер, чак ни мобилни телефон који готово сигурно имају сви њени другови у разреду. Ипак, то није њена највећа жеља:
-Највише бих желела да имамо купатило и још једну собу, стидљиво каже.
На остала питања одговара климањем главе или једносложним „да“. Воли да иде у школу, учитељица је добра, има пуно другарица…Помаже мајци око чувања млађе деце, Анице која је спремна за први разред, Тијане која има 5 година и похађа предшколско, трогодишњег Алексе и десетомесечне бебе, Митра.
Нова школска година је почела, а књига нема. Нема ни прибора, оловака, резача, гумица, бојица, фломастера да се словима и цртежима испуњавају ђачке свеске. Ни њих нема за Милицу и Аницу. У љутњи, отац Жарко каже да их неће дати у школу, а одмах затим да ће зарадити на надницу чим буде посла.
Трећина деце на граници сиромаштва
Од 25,7 грађана Србије који према званичним статистичким подацима живе на граници сиромаштва, највише су му изложена деца млађа од 18 година. У ризику од сиромаштва живи чак 30,2 одсто становника Србије млађих од 18 година. Највишу стопу ризика од сиромаштва имала су лица у вишечланим домаћинствима која чине две одрасле особе с троје или више издржаване деце – 55,8 одсто.
Према подацима које је објавио УНИЦЕФ, у потпуном сиромаштву у Србији живи 115.000 деце. Србија је иначе, прихаватила Конвенцију Уједињених нација о правима детета чији су основни принципи право на живот, опстанак и развој, најбољи интерес детета, право на партиципацију, као и право на недискриминацију.
Деце је у Србији све мање и чине тек 17,3 одсто популације, што је посебан проблем сиромашног друштва. Други проблем су услови у којима деца живе: 9.5 одсто деце живе у апсолутном сиромаштву, а чак 30.2 одсто деце живи на граници сиромаштва.
НА НАДНИЦУ
Отац породице није запослен, а ради, како он каже, „за дуг“. Посао не бира, када га има. Најчешће у пољу другима скупља сено, довлачи дрва или на грађевини, или било шта што може да плати струју и обезбеди многочланој породици храну. Породица није корисник социјалне помоћи, а Жарко не зна да објасни зашто. За четворо старије деце прима дечији додатак. За петог и најмлађег Митра нема ни дечијег додатка. Такав је закон. За њега су добили само једнократну помоћ када се родио на Митровдан 2018. године. Зато и носи то лепо, старо српско име.
Мајка Вишња којој још није ни тридесета, такође није запослена. Све и да има посла, а нема га, како би поред петоро деце за којима треба чистити, припремати оброке, прати их и хиљаду оних других ствари који се морају урадити и којe су познати само женама. Ипак стигне да обрађује башту, ту у дворишту, испред куће из које породици обезбеди нешто поврћа, лук, кромпир, краставац, парадајз…По неко јаје стигне из кокошарника и то је све. Обор за свиње које би радо ухранили и са мање зебње чекали зиму је празан. Око тих послова помаже јој муж када не ради.
Жарко и његова невенчана супруга Вишња су на евиденцији Службе за запошљавање и чекају посао који ће доносити некакав сигурни месечни приход, плаћати струју, оброке, књиге и екскурзије за школску децу.
ОКУЋНИЦА
Деца су здрава, весела и заокупљена својим играма, неспутана у неограђеном дворишту у коме су два штенета и уредна башта са сазрелим парадајзом и другим поврћем. Поред баште је невелики пластеник подигнут пре три године, али празан. Да се у њему започне посао треба неки новац, а нема га. Чека боља времена, уколико до њих пластичне фолије издрже.
Жарко је од оца који је био инвалид, наследио стару кућицу и нешто мање од хектара земље. Део од четрдесетак ари је продао „за дуг“ како је рекао. Продао их је за сто хиљада динара да покрпи оно што је за породицу било потребно, а није се имало откуд. Остатак наслеђене земље је окућница од 52 ара. Велики плац за кућу, мали за њиву, тек за башту. Не може да доноси приходе ни прехрани седмочлану породицу. Изгледа, ипак, довољно да социјална помоћ буде недоступна. Ни њом се не би лако прехранили, али би било лакше и извесније.
Сада су породици највећа брига полазак деце у школу и њихова трошна кућица на крају села. Да се закрпи да зими не дува и да буде довољно дрва да се греје.
Текст: Д. Деурић