2019-06-23T08:54:43+02:00 23. јуна, 2019. 08:54 |

Ненад Вељковић: Хирурзи су посебног кова

Награду која се додељује поводом Свете Тројице, славе Града Пожаревца, ове године добио је доктор Ненад Вељковић, хирург Опште болнице у Пожаревцу за велики допринос у области медицине.

Рођен у породици Миодрага, лекара интернисте и Даринке, радо се сећа свог детињства проведеног у граду под Чачалицом:

 – Одрастао сам уз старијег брата Владана у самом центру Пожаревца, у згради на Тргу ослобођења у чијем дворишту смо се највише играли. Како у то време Хала спортова није постојала, често смо одлазили на Стадион малих спортова на коме смо са вршњацима проводили слободно време. Похађао сам Основну школу „Доситеј Обрадовић“ из које и данас носим прелепе успомене, а потом уписујем Гимназију и  паралелно почињен активно да се бавим каратеом у „Младом раднику“, сећа се др Вељковић.

КРЕНУО НА МАШИНАЦ СТИГАО НА МЕДИЦИНСКИ

 

 Занимљив детаљ који сазнајемо у разговору је да је наш саговорник сјајан математичар. Од петог разреда основне, до завршетка средње школе ишао је на скоро свако такмичење и радо се сећа професора и разредног старешине Поповића, кога су сви знали по надимку „Суља“ који га је подржавао и уливао сва знања и тајне математике. По матури, отац Миодраг, познати пожаревачки интерниста, рекао је младом Ненаду да сам одлучи да ли ће уписати машинство или електротехнику. Но, след догађаја био је више него занимљив:

 – Средином 1976. године отишао сам у Београд где ме је сачекао брат Владан који је тамо студирао медицину да предам документа, јер као Вуковац био сам ослобођен пријемног испита. Најпре смо отишли до Медицинског факултета да пријави испите. Када је завршио са  пријавама, што је потрајало, дође Владан и каже ми: „Хајде, провери документа па идемо или на Машински или Електротехнички да се упишеш, наравно, ако си се коначно определио.“ Ја одговарам: „Јесам, одлучио сам се и већ уписао док си ти пријављивао испите. Био сам у деканату и уписао медицину“ Наиме, док сам чекао, ја сам преломио, ушао на Факултет и заиста се уписао на медицину. И нисам се покајао.

 Како каже, студије су му остале у веома лепом сећању, а о генерацији у којој је био говори у суперлативу:

– Колико смо били и остали компактни говори и то да када смо славили три деценије од дипломирања  дошло нас је више од половине. Наравно, многи међу нама и дан данас сарађују и консултују се, када је струка у питању, говори доктор Ненад Вељковић.

Доктор Ненад Вељковић је члан Лекарске коморе Србије, Хируршке секције српског лекарског друштва, Удружења колопроктолога Југославије, Удружења онколошких хирурга србије, Србије – УЕХС, а 1996. године био је члан и један одоснивача Југословенског Удружења ендоскопских хирурга – ЈУЕХ. Наставно-научно веће Медицинског факултета Универзитета у Београду 2002. године доделило му је звање ментора дела специјалистичног стажа из опште хирургије. Уз стручни, бавио се и организационим радом као шеф Одељења, шеф Операционог блока, начелник Одељења, помоћник генералног директора Здравственог центра и заменик директора Болнице, док је прошле  добио јубиларну награду за 35 године рада у Општој болници Пожаревац.

ПОДРШКА ДОАЈЕНА ПОЖАРЕВАЧКЕ ХИРУРГИЈЕ

По окончаним студијама враћа се у Пожаревац и по отвореном конкурсу пријављује се и добија стално радно место у градској болници.

Како је хиругија у то време била дефицитарна, добија специјализацију ове области коју завршава на Медицинском факултету у Београду.  Како му је жеља била да живи и ради у Пожаревцу, по специјализацији 1989. године враћа се у родни град где се на себи својствен начин укључује у општу хирургију.

– Пожаревац је одувек имао сјајну хируршку службу, а шеф ми је био, данас почивши доктор Миша Трајков који је увек стајао иза младих, подржавао их и налазио би се увек где треба – када је то било потребно.  Пре свега, ту је био и доктор Спасоје Радовановић, доајен наше хиругије, човек који је много знао, много радио, и направио изузетан имиџ пожаревачке хирургије како у  Београду тако и широм  тадашње Југославије.

Године проведене на Одељењу хирургије Опште болнице у Пожаревцу, уз напоран и одговоран рад, незаобилазно су захтевале и бројна стручна усавршавања. На њима су се размењивала искуства, стицала нова сазнања и оно што је најбоље – примењивало се у пракси. Један од скупова који му је остао у сећању је Конгрес хирурга у Атини који је одржан у време почетка рата и санкција.

Неизбежно питање било је како је текла сарадња између доктора Миодрага Вељковића, интернисте и доктора Ненада Вељковића, стажисте. Приватно, оца и сина, на послу – висoких професионалаца.

– Када сам почео стаж на Интерном одељењу, он ми је рекао: „Овде се ради од седам сати. То запамти. Али, пошто си ми ти син, нећеш долазити у седам“. Ја сам се мало изненадио, мало обрадовао и понајвише збунио, али ме је следећа реченица спустила на земљу: „Ти ћеш долазити пре шест, јавиће се сестри Станки да поделиш терапију, обиђеш одељење, па долазиш на јутарњи састанак“.

Радни дан доктора Вељковића протиче, наравно, у знаку хирургије.

– По радном времену обично се поново вратим хирургији. Наравно, ту је литература везана за моју област као и интернет, прате се трендови, али то је саставни део живота свих хирурга за које сматрам да, за разлику од осталих специјалиста, у себи носе неку посебну професионалну нит, посебног су кова.

Слободно време често проводи недалеко од Голупца, одмарајући погледом на Дунав и Голубачку тврђаву.

Велику подршку и разумевање, како у  струци тако и у приватном животу Ненад Вељковић има од од супруге Тање, која је такође лекар –  офталмолог,  али и од синова Николе и Немање који су му највећи мотив у животу и раду.

                                                                                                                                                  Влада  Винкић