Поред песничког стваралаштва које је овековечила међу корицама књига, Неранџа Костић пут до читалаца наших и простора окружења, све више налази путем друштвених мрежа. Љубитељи поезије, колеге и професионални познаваоци писане речи о њеном стваралаштву имају речи хвале у шта се уверавамо читајући поједине специјализоване портале и бројне блогове. Велики број њених песама штампан је у костолачком „Мајдану”, сврљишком „Бдењу”, барском „Неказаном”, интернационалном часопису за културу „ArielČarta”, затим „Колодвору под звездама”, часопису ,,Квака” из Загреба… Њено стваралаштво представљено је у бројним збиркама књижевних организација, манифестација и конкурса у региону а посебно је поносна на заступљеност у сарајевској Балканској песничкој унији. Но, оно што нам привлачи пажњу је да ова талентована жена свој уметнички пут озбиљно почиње да трасира тек 2016. године, у зрелом животном добу.
Неранџа је рођена је у Пожаревцу као једино дете Јасминке и Добривоја Костића по професији учитеља. Окружена љубављу и пажњом родитеља, детињство је провела у насељу Мосна смештено на обали једне од дунавских увала надомак Доњег Милановца где уз игру са вршњацима ужива у лепотама природе овог дела Источне Србије. Како каже, већ са првим ученичким данима од оца наслеђује љубав према лепој речи, књигама и слободарском духу.
– Када је о књигама реч, то је најпре била основна школска лектира а потом издања за децу која сам добијала као награде за своје литералне радове и одличан успех. Нешто касније, као већина тинејџерки, у романима Мир–Јам и сестара Бронте препознајем своја осећања која се у машти преплићу између ишчитаних страница и сопствених осећања, док пажњу паралено усмеравам и на сијасет квалитетних књижевних дела како домаћих тако и светских писаца, сећа се тог периода Нена Костић.
Осамдесетих година у селу оснива литерално-рецитаторску секцију, плесну групу и ради са најмлађом групом фолклораца. Раме уз раме са оцем организује бројне активности из области културе и спорта у којима и сама учествује, и то бива сјајна основа да упише и заврши Средњу ликовну школу. Стицајем животних околности, стваралачка стаза којом тежи бива прекривена реалношћу, тако да ова талентована особа убрзо налази посао у фабрици „Мегапласт“ као административни радник.
– Иако „под кључем“, уметничку природу у том периоду скривала сам у својим дневницима. Брачни живот ме потом води ка приватном предузетништву а остварујући се као мајка троје деце сву нежност и пажњу концентришем на њихово одрастање и правилно васпитање, говори Неранџа, која се својој првој љубави – поезији враћа много година доцније и то путем друштвених мрежа. Каже да је то време ренесансе њене поезије:
– Основ је лежао у громогласним изливима немоћи и борбе…врисак женске душе која је дала најбоље од себе, а није била схваћена…или једноставно предодређена за срећан крај приче. Надахнуће и инспирацију налазим је у проживљеним бљесцима среће и туге, који написане стихове песму чине херметичним али читаоца ни у ком случају не остављају равнодушним, објашњава песникиња.
ПРВА ЗБИРКА НАКОН ПРВОГ ПРИЗНАЊА
Прво значајно признање, након оних из времена школовања, добија 2016. године на књижевном конкурсу руско-бугарског удружења „Содружество” а уз награду за поезију стиче право на штампање збирке „Вечни”. У организацији Књижевног клуба из Београда „Мала птица” и библиотеке „Мома Димић” следеће године на манифестацији „Момини дани” осваја другу награду за песму Бунтовник с разлогом. То јој отвара врата за прву самосталну промоцију књиге „Испод коже” када су је подржали бројни песници, пријатељи и поштоваоци њеног стваралаштва из Београда и Србије, након које следи низ промотивних наступа и дружења са истомишљеницима у Библиотеци „Милутин Бојић” Београд, дворцу краља Николе Бар у организацији Међународног Удружења за културу „Неказано” из овог црногорског града, центрима за културу Мајданпек и Доњи Милановац…
– Посебно ми је драго учешће на конкурсима Књижевног клуба „Петар Стокић” Бечеј. Овде поезија коју стварам бива уважена од стране стручног жирија другом и у два наврата трећом наградом, са поносом вели Нена.
О, музо свирепа
Бесано страсно ветрови уносе даира звуке у џепове тишине.
Све глувље су ветровке на чивилуку.
Ни једно огрље нема зипер за опасне промаје на рупи.
Из ташне сећања промаљају главе чудесни жипони,
терцер срчаног баритона умирује стрес.
Однадати се, одверити… утулити одљуба кез
не може акорд живота.
Кад у природи све се боје „сломе“
и сликара платно понесу одломи срца
чуће се у акустици душе:
О, музо свирепа!
Збирку песама „Аманет мосњанских киша” наша саговорница објавила је 2019. нагласивши да је корице дизајнирао сликар Миливој Мирић, који је недавно прославио пола века уметничког рада, а поменуто издање добија Похвалу на Дринским књижевним сусретима у организацији „АсОгласа“ из Зворника. Недуго потом, у оквиру обележавања Дана борбе против насиља над женама песмом „Ко то тамо пева” осваја прву награду у Смедереву.
– Са задовољством истичем учешће на једном од најмасовнијих песничких надеметања на свету у оквру кога је заступљено на десетине хиљада стваралаца из шездесетак земаља света. Реч је о интернет форуму „Milim duelima” на коме сам два пута била полуфиналиста а ове године ушла у финале песмом „Странци”, што ми отвара нове поетске видике, говори Неранџа којој је најсвежија награда стигла почетком године из Параћина – Специјална Повеља за песму „Офелијски синдром”.
Неранџа живи и ради у родном Пожаревцу уз наду да ће се ускоро својом поезијом јавно представити суграђанима. Уз љубав према стиховима издваја још једну која је на највишој грани њеног живота. Трајна и безусловна. Љубав коју пружа својој деци Миљани, Млађану и Драгани. Пред крај сусрета одговоре на неколицину наших питања претвара у један:
– Све што бих рекла о себи, речено је у мојој поезији. Требало је много храбрости и смелости да се сурова истина преточи у песму; отрпети стреле судбине а не допустити ружним осећањима да преовладају у срцу пуном љубави и стрепње. Онима који бирају пут, треба рећи да је упорност врлина и да треба следити своје снове ма колико се чинило немогућим. Свако у себи носи одређени таленат и није грех повести се за жељом. После свих дужности и обавеза, једино што дугујемо себи је да будемо срећни, закључује Неранџа чија се најновија књига поезије „Поречке бисернице” инспирисана љубављу према завичају налази у штампи.
Влада Винкић