2019-10-21T13:54:49+02:00 21. октобра, 2019. 13:54 |

НИКОЛА ПЕКОВИЋ: Самопоуздање је тајна успеха

Он је либеро који је у дворани „Берси“ у Паризу  финалној утакмици између Словеније и Србије носио црвени дрес са бројем шест. Он је играч чије је попрсје после четвртог сета, попут његових саиграча из Србије обасјало златно одличје. Он је Никола Пековић, одбојкаш шампионске репрезентације Србије. И најважније,  он је наш Пожаревљанин.  

 

Ниџа или Пека, како га зову,  рођен је марта 1990. године у породици Светлане и Ивана, а после осам година добија брата Марка. Како каже, најлепше године детињства провео је у улици Николе Тесле, потезу ка Тулби са друштвом, а надимак „Ниџа зврк“ који су му дали говори о његовом темпераменту.

– Летњи дани протицали су са другарима на улици и пољанама које се граниче са мојом кућом и неретко сам уместо на ручку са родитељима завршио на некој јабуци или брескви, а није ми било страно да „гостујем“ за трпезом неког од комшија, што је посебно мами јако сметало. Избављење од оваквих несташлука решили су наши родитељи који су се организовали, направили терен ,бетонирали, оградили га жицом и понудили нешто ново. Постављени су мали голови, касније је простор осветљен, постављен кош и то је место на коме сам несташлуке заменио спортом, прича нам Никола.

ОД ФУДБАЛА ДО КОШАРКЕ

Жеља нашег саговорника била је да тренира фудбал. Но, то је трајало само један тренинг, јер је Ниџа осетио да нико од присутних није обратио пажњу на њега. Овај догађај је неколико недеља доцније иницирало Николиног оца, загриженог одбојкаша, некадашњег играча и тренера Младог радника да га одведе на тренинг у салу Основне школе „Доситеј Обрадовић“, где се Никола са непуних осам година упознаје са овим спортом и  уз наставницу физичког, Надицу, почиње озбиљније да улази у одбојкашке воде.

– Убрзо прелазим код наставника Воје Миланковића, који је осетио да у мени постоје темперамент, упорност и таленат, али их треба ускладити и усмерити. Верујем да му није било лако, јер је онај „зврк“ и даље чучао у мени и  испољавао се на терену. Дешавало се да изрекнем и шта треба и шта  не треба, да се изнервирам, „полудим“… Неретко ме је Воја после тренинга позивао у канцеларију и говорио: „Пеко сине, замисли да један тим има дванаесторо Роналдиња! Фудбал тада не би био занимљив. Не могу на терену  да ураде сви то што ти знаш“, сећа се Пековић.

Што је био старији, Никола Пековић је постајао озбиљнији играч. На питање колико је отац Ива утицао на њега, Пека говори да је увек имао подршку, али да је повремено било и чарки. Ипак, како каже, у одбојку се заљубио без ичијег утицаја. Уписом у Пожаревачку гимназију, улази у кадете Младог радника и како каже, тренирао је нон-стоп. Некада и по два пута дневно. Наравно, овакав темпо захтевао је да се по некад и побегне са часа.

– Једном приликом, током наставе, сретне ме директор Гимназије Глигоријевић и пита: „Пековићу, где си то био?“ Ја срећан, био на тренингу, сматрао сам да је то за похвалу, кажем му истину, а он: „То си сада урадио, и никад више“. Но, имали су разумевања за мене, а посебно ми је остало у сећању то да сам већ као ученик прве године одиграо и прву утакмицу у сениорској конкуренцији, када ме је Буца Галешев повео на утакмицу против Будванске ривијере. Из тог времена радо се сећам тренера Кикија, Кепе, Чуке из Великог Градишта, али, један од најзаслужнијих тренера био је Даба, односно Милован Лазић, који ме је „довео у ред“. То је човек који је, жаргонски речено, направио Бобу Ковача, Владу Трефа, Михајла Митића, Мишка Митића…. Наравно, не желим да прескочим име сјајног Драгана Бонића који ми је био тренер пуних осам година, говори популарни Пека.

СЕЛЕКТОР ЗА ПРИМЕР

Никола Пековић на  месту либера првих десет година проводи у Младом раднику, а 2014. одлази у Војводину, са којом наредне године у Лисабону остварује до тада највећи успех у историји српске клупске одбојке пошто тим осваја ЦЕВ Челенџ куп. Од успеха у овом клубу издваја Национални куп, потом Супер Куп и Лигу шампиона, а 2016. 2017. и 2018. шампионске титуле Србије после чега одлази у редове београдског Партизана.

– Период преласка у „Партизан“ био је за мене посебан, јер су то били дани када сам се ломио да ли ћу завршавати Правни факултет где сам апсолвент и баталити одбојку. Но, Бојан Јанић и његов позив је преломио да наставим одбојку, а права остану за нека каснија времена. Све се то десило прошле године, неке животне стазе су се поклопиле и ја сам добио позив за репрезентацију Србију, каже Пековић, који је из тренинга у тренинг у екипи коју је тада водио Никола Грбић дошао до стартне поставе.

Занимљиво је то да се нови селектор репрезентације Слободан Ковач и Пековић нису личну познавали, а да су њихови дотадашњи сусрети били такозванио сусрети „преко мреже“.

– Ја сам се искрено много бојао, јер је Боба био тренер Радничког, а ја сам, како ме је Бог дао, преко мреже у вихору мечева и викао и претио… Када сам у августу сазнао да је именован за селектора, пред први сусрет ми није било ни мало пријатно, међутим, он је изузетан човек, без трунке сујете и егоизма. Као такав, у репрезентацију је унео ону нит која нам је недостајала и за којом смо трагали. Он нам је једноставно рекао да му је част да ради са играчима као што смо ми, да смо шампиони и да тако морамо да се и понашамо.  Вратио нам је самопоуздање и ето – ту лежи тајна нашег заједничког успеха да покоримо одбојкашку Европу, а Србију обасја злато! Ипак, оно што осликава Бобу Ковача, наш однос и речи које нам је из дана у дан понављао је његов наклон нама као екипи, када смо са златним медаљама били на победничком постољу. Мислим да нема тренера који би то урадио, говори Никола.

Брат је талентованији од мене

 

-Тренер Даба за кога сам увек био „либеро уно“, када је видео мог брата Марка како игра одбојку, одмах је рекао да је бољи од мене. Међутим, ја то никако нисам желео да прихватим. Но, сваки од тренера понављао је исту причу. Марко није наставио да се бави одбојком и данас ми је због тога искрено жао. Он се посветио школи и факултету, а спортом се бави рекреативно, каже Никола Пековић.  

 

Пековић каже да што се одбојкашке каријере тиче он је тек сада озбиљно наставља.

– Због свих обавеза које ме очекују, не верујем да ћу у некој ближој будућности узети књигу у руке и окончати студије права. Правни факултет није лак, али имајући у виду да сам при крају студија, наравно да ћу се потрудити да у догледно време заслужено понесем и знање дипломираног правника, јер би то била и моја и сатисфакција мојих родитеља. Но, биће времена да се све испланира, избалансира и да све дође на своје место. Ових дана одмарам, време проводим уз вереницу Катарину Живић, која ми уз родитеље и брата, пружа огромну подршку. Идеја коју носим у себи је да се једног дана, по окончању каријере посветим адвокатури, а део времена усмерим ка спорту, наравно из другог угла. Једино што не бих прихватио је  да будем тренер!

 Влада Винкић