У издању Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће, објављена је нова поетска књига „Хоризонти“. Ауторке су Златија Радовановић, Зорка Стојановић и Жаклина Перић.
Стихови Златија Радовановић, Зорке Стојановић); Мисао Горњем поклони / из сваког ћошка свог земног даха“ (Жаклина Перић), повезали су песникиње да истим погледом гледају у будућност, не би ли на сунчаним хорзонтима угледале или наслутиле вечност и свељубав према ближњем.
Златни хоризонти Златије Радовановић (Бљесак): Као пулс, крвоток, тренутак у коме су удисај и издисај у хармонији са бићем човековим и читавим космосом; Попут шапата тајне постанка, у сновима које јутро сакрије, а ноћ изнова оживи; налик дечијој игри, заробљеној у крхком телу већ избораног човека, нижу се мисли, натопљене емоцијама. Уздижу се, до висина астралних. Сунце, извор живота, чистота душе, светлост и светост Бога, претачу се кроз стихове, кратке и препуне музике, попут Шопенових прелудија, дарујући слушаоцу ритам корака живота, настанка и трајања – али, никада нестајања. Јер, све постоји и јесте у овој и уздиже се у новој димензији – негде, изнад хоризонта.
Кроз безбрижне хоризонте детињства (Несташни лептир): Постоје предели, места и тренуци у којима човек осети безусловну љубав, ону, која не тражи ништа за узврат, а све, као на широко испруженом длану, даје. Песници се често, у свом стваралаштву окрећу управо ка том извору са кога пију окрепљујућу течност сигурности. Тај почетак, то огњиште, то гнездо, тражи своје место, и ствара немир и страх и при самој помисли да ништа није вечно. Зато песникиња Зорка Стојановић, својом препознатљивом имагинацијом, ниже одабране речи, у којима, сликовито и маштовито говори о страху, инату, гуслама, коњима, бисерима и блату, о незамењивој отаџбини, о вечним немирима. Она, попут лептира, немирно трепери крилима, изнад свих предела које јој живот нуди, заустављајући се испред оног хоризонта у коме је остала сачувана танана душа детета са плетеницама обасјаним јулским сунцем. Зато из мноштва ликова издваја баш оне које жели да наслика, бојама скривеним у шкрињи, стварајући свој мали свет и шарени мозаик у коме су машта и стварност тако близу да их је, понекад, немогуће разликовати.
Хоризонти вере, наде и љубави у поезији Жаклине Перић (Под смоквом): Та линија на длану, линија која спаја и раздваја судбине, животе и светове, непогрешиво одаје све тајне човекове, на хоризонту препознавања оног божанског у људском бићу. Жаклина Перић је иновативна на стишким просторима поезије. Многе речи у њеним песмама први пут чујемо. Али, оне су тако спретно и памтљиво одабране распоредом слова, значења и симболике, да се истог момента упијају у наш сопствени доживљај. Та нова значења, испуњавају минуте, који се, без наше воље, одбројавају и теку, преносећи мисли и осећања из ништавила у трајање. И шта је живот, него очекивање, ишчекивање и молитва да све буде добро и онако како треба и мора да буде. И шта је човек него творевина Бога, чији дух вођен невидљивим нитима, тражи начин да испуни свој задатак боравећи на овој земљи…“ записала је у својим импресијама о овој поетској књизи и завичајним песникињама, Данијела Божичковић Радуловић, књижевница и директорка Библиотеке „Србољуб Митић“.
Д.Р.Н.