2019-12-10T08:22:08+01:00 10. децембра, 2019. 08:22 |

Објављено 1. априла 1977. у рубрици „Из наше прошлости“

СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА НАЈСТАРИЈЕГ РЕГИОНАЛНОГ МЕДИЈА У БРАНИЧЕВСКОМ ОКРУГУ ИЗ ПЕРА НЕКАДАШЊИХ НОВИНАРА И ДОПИСНИКА „РЕЧ НАРОДА“

 Крстина кућа

Последње две деценије 19. века несумњиво представљају звездане тренутке у развитку Пожаревца. До тада, полууспавана варош као да се пренула из дугогогишње чамотиње и крупним корацима је кренула напред. Био би подужи списак економских,културних па и техничких достигнућа које је Пожаревац у то време постигао. На таквом списку високо место би заузимале јавне зграде – велике и вредне, за оно време веома модерне. За њима нимало не би заостајале и приватне зграде. Биле су то велике и вредне зграде, за садашње појмове чак огромне,  предимензиониране. Без обзира да ли су служиле да обезбе пристојно становање великој породици, или су имале претензије да покажу економску моћ и друшвени положај свога власника, оне су у сваком случају одговарале духу свог времена. Грађене су врло солидно. Захваљујући тој чињеници и данас, после толико година, служе у сасвим друге свехе. Током времена оне су добиле нове функције.

     Једна од таквих приватних зграда је и такозвана Крстина кућа. Тако је названа, а такав јој је назив остао до наших дана, по њеном власнику Крсти Николајевићу. Овај Николајевић није ни у каквим родбинским везама са браћом Николајевић – Александром и Петром  „Петриком“.

      Крста је био врло познати пожаревачки адвокат иако није имао завршен факултет. Одмах по завршетку ниже гимназије ступио је на службу у Окружном суду у Пожаревцу. Како је имао вишегодишњу судску праксу, пријавио се за полагање адвокатског испита и положио га са највишом оценом. У пожаревцу је имао блиставу адвокатску каријеру, више су га интересовали комликованији спорови него ли они једноставни. Дуго их је студирао и решавао и на крају увек успевао да их реши. Овакве спорове, разумљиво, добро је и наплаћивао. Поред тога Крста се бавио и зеленаштвом. Позамјљивао је народу паре уз велику камату. Због тога, код многих није био омиљен. Чак је добио и надимак „дерикожа“. Крста је на то обично одговарао: „Никоме не намећем свој новац, са оним ко хоће зајам уговарам камату, ако му она не одговара, може да иде“.

      Материјално добро ситуиран, Коста је за себе и своју породицу (имао је троје деце) подигао велику и лепу кућу у центру вароши. Како је био миран и повучен породичан човек, најчешће је време проводио у тој, њему удобној кући. Они који га нису добро познавали, сматрали су га због тога особењаком.

      После смрти Крсте Николајевића 1891. године, његова зграда је уступљена пожаревачкој општини. Општина ју је користила за различите сврхе. Била је ту школа, дечје забавиште, после Првог светског рата  Дом ратне сирочади, ту је била смештена и геодетска служба у време премера Пожаревцаи околине 1927. године…

        На крају, у ту зграду, за коју се може рећи да је стилска јер јој две главне фасаде красе многи елементи карактеристични за перод класицизма, који се с пуним правом може сматрати карактеристичним примером традиције у тзв. грађанском грађевинарству, осамдесетих година 19. века, смештени су Народни музеј и Историјски архив. Предвиђено је још одавно да се Архив исели из зграде како би она у целини припала Народном музеју, што би најбоље и одговарало.

                                                                                                                                                        Драган Фелдић