2020-03-11T16:39:05+01:00 11. марта, 2020. 13:32 |

Паталово музичко царство

Цео свој уметнички живот чувени хармоникаш Новица Николић Патало је посветио изучавању, усавршавању и стварању народне музике. Са правом га сврставају међу највеће виртуозе данашњице на овом инструменту, јер скоро пола века са истом посвећеношћу открива лепоте и тајне умилног звука хармонике, негујући аутентичне вредности народне музике.

Одмалена када је сањао да има хармонику која је постала његова љубав, професија и начин живота, до времена када је постао најприсутније име на албумима највећих звезда народне музике у издању Дискоса, ПГП РТС, Југотона и ЗАМ продукције, прошао је  тежак пут са пуно изазова. Од рођења до данашњих дана, живот и каријера талентованог музичара Новице Николића Патала подсећају на занимљив филмски сценарио и могу да послуже као поучан пример како се уз мало среће и много одрицања, великим залагањем, стрпљењем, радом и упорношћу,  преваљује трновити пут од убоге сиротиње до славе и богатства.

САН О ХАРМОНИЦИ

       Хармонику је заволео као мало дете гледајући како свира отац Драги и још неки хармоникаши у селу. Маштао је да и он има хармонику и да са дедом и оцем свира на забавама. Убрзо му је испуњена жеља отац му је набавио једну малу „Скалу” коју није испуштао из руку.

Новица Патало као дечак

       -Деда се звао Светислав, звали су га Света Муне и био је добар виолиниста. Отац Драги је свирао хармонику. Кажу да је надимак Патало добио као мали, јер није умео да правилно изговори реч „чарапа”, па су га због изврнуте чарапе и неправилно изговорене речи прозвали Патало. Ко зна да ли је то истина? Временом су и мене тако прозвали, а исти надимак је наследио и мој син Ненад, само што мене зову Патало старији, а њега Патало млађи, каже Новица.

       Њихов кућерак у Дрмну је био  поред фудбалског игралишта. Често је гледао како друга деца трче за лоптом док је он увежбавао мелодије које је чуо на радију. Понекад није могао да одоли, па је искакао кроз прозор да се придружи другарима. Кажу да је био веома талентован. Да се којим случајем определио за фудбал  имао би успешну каријеру.

       -Са дедом и оцем сам почео да свирам на сеоским славама и заветинама, такозване „честитке“, добијали смо месо  и колаче који су у нашој кући били реткост. За Ускрс смо добијали кувана јаја, која смо скупљали у корпу, а када се она напуни, отрчим до куће да је мајка испразни, па се брзо вратим на свирку. Касније смо почели да свирамо на сеоским игранкама и заветинама, а неколико година касније и свадбе, присећа се Новица својих музичких почетака.

       Новица је желео више. Отац га је одвео у Братинац код хармоникаша Веље, који га је подучавао колико је знао и који је приметио његов несвакидашњи таленат. Позвао је оца и рекао му је да је Новици потребно даље усавршавање. Препоручио је да га одведе код тада чувеног мајстора хармонике Драгослава Јанковића Ћивре.

      -Када сам се појавио први пут код Ћивре, приметио сам у дворишту четрдесетак младих хармоникаша. Уплашио сам се, али сам веровао у себе. Мајстор Ћивра је био строг али уједно и благ, великодушан и обзиран човек који је подучавао младе неафирмисане хармоникаше, али часови нису били бесплатни. Отац ми је близу Ћиврине куће изнајмио стан, како не бих свакодневно путовао из Дрмна за Пожаревац. Мајстор Ћивра се одушевио мојим талентом јер сам брзо учио и после месец дана рекао је оцу да треба да ми купи праву хармонику. Али како, када од очеве мале плате у руднику угља у Костолцу једва да смо преживљавали. Кад више није могао да ми плаћа часове хармонике и станарину, отац ме вратио кући. Био сам неизмерно тужан, али нисам имао куд. Били смо веома сиромашни и како отац није имао шта да прода како би ми купио  хармонику, мајка Добрила је једно вече рекла да зна како да испливамо из беде. Решила је да замоли свога брата, а мога ујака Радомира, кога су звали Пуја гастарбајтера у Бечу да је одведе и нађе јој неки посао како би зарадила да сину купи хармонику. Отац се у почетку противио и бринуо како ће неписмена жена да се снађе у туђем свету, али ујак га је умирио речима да ће јој наћи посао и бринути о њој. Како јој је било први пут међу непознатим људима, без дана школе и непознавања језика само је она знала, загрцнуо се Новица у сузама.

        Када се мало примирио, Новица је наставио причу о недаћама своје мајке Добриле у Бечу која се тешком муком довијала да заради новац како би сину испунила остварење сна да има хармонику.

       – Ујак јој је помогао да се запосли у некој месари где је прала и чистила. Неколико дана је одлазио са њом на посао, али како се тешко сналазила да се врати са посла, досетила се да углове улица обележи кукурузним зрнима. Напунила је џеп кукурузом и на сваком ћошку остављала по неколико зрна. Живела је тешко како би што пре сакупила довољно новца за хармонику. Била је то велика циифра, па је нешто позајмила од ујака и послала оцу новац. Огрејало ме је сунце, јер се ближило остварење великог сна. Легендарни Драгослав Јанковић Ћивра је преко својих веза у Италији наручио хармонику коју сам толико жељно очекивао. Када је коначно стигла, направили смо скромно породично славље, а мојој срећи није било краја. Нисам престајао да свирам до касно у ноћ, а када би ме сан савладао ни тада се нисмо раздвајали. Будио сам се у рану зору и прво што сам угледао била моја драга хармоника, присећа се Новица тих дана.

Трема

Чувени хармоникаш и аранжер Новица Николић Патало признаје да је велики тремарош. За све ове године успешне каријере скоро да га није било у медијима. Одбијао је позиве бројних новинара уз разноразне изговоре, а у телевизијским  и радио емисијама се појављивао само када је требало да свира. И овај разговор са нама је неколико пута одлагао.

-Нисам ја за неке говоранције са новинарима. Поготово када треба да гостујем на радију или телевизији. Када се укључе камере мени се језик још више завеже, ноге ми се одсеку, мозак ми блокира и ја од треме занемим. Нека причају други, а ја све што имам да кажем нека прича моја хармоника – тихим гласом, као да се правда, казује нам Новица.

ПРЕКО ЈАБУКЕ НАУЧИО НОТЕ

 

        У циганмали у Дрмну хармоника се чула непрекидно. Ови умилни звуци нису могли да промакну тада већ познатом хитмејкеру Новици Урошевићу који је живео недалеко од  његове куће.

        -Позвао ме је да радим са њим. Пошто је и он био раноранилац, зором сам одлазио код њега. Он би написао текстове, смишљао неке мелодије, а ја то покушавао да изведем на хармоници. Ја сам свирао, он је певао и то смо снимали на касету као демо снимак, а онда је те снимке носио у диско куће и показивао певачима. Сећам се 1974. године, направили смо демо снимак за песму „Недај да нас раставе”. Рекао је да је песму написао за Зорицу Брунцлик коју нисам познавао. Ову песму је снимила са оркестром Тихомира Пауновића и песма је постала велики хит. Зорицу сам упознао тек неколико година касније. Новица Урошевић је почео да пише песме за  најпопуларније и највеће звезде народне музике. Хиљаде демо снимака смо направили. Брзо смо се и лепо капирали. А текстове је писао рукописом који ни сам није могао да прочита! Једино сам ја могао да то дешифрујем. Као и мелодије које сам упијао као сунђер. Захваљујући њему почео сам да свирам у оркестру чувеног Томице Миљића. Тамо су били сви писмени музичари, сви осим мене. Снимали смо у студију на Кошутњаку и чувеној Петици, студију ПГП РТС, у Кнеза Милоша. Томица је свима расписивао ноте, а ја по слуху и сећању. Џаба ми слух када нисам могао да запамтим паузе, па смо често прекидали снимање због моје грешке. Новица Урошевић се нервирао због тога, али стрпљиви Томица Миљић је волео како свирам и одлучио је да ме научи ноте. Шест месеци сам одлазио код њега на Карабурму, где је становао и учио сам. Ово ми је било теже него оних шест година школе, али се нисам предавао.

СТРАХ ОД ВЕЛЕГРАДА

        Захваљујући Новици Урошевићу, у то време Новица Николић Патало је био међу водећим музичарима у Дискосу, који је уз ПГП РТС био најпродуктивнија издавачка кућа у земљи. Свакодневно је путовао из Дрмна за Београд на снимања песама за плоче највећим звездама народне музике. Челници александровачког Дискоса су предложили да му купе стан у Београду, али Новица и његова супруга Бранка су се уплашили великога града. Одлучили су да остану у Пожаревцу и нису се покајали.

       -Осим студијских снимања успевао сам некако да ускладим и свирке на богатим весељима у пожаревачком крају, где сам био веома тражен. Домаћини су заказивали свадбе према мојим обавезама и терминима, а предњачиле су ромске свадбе које сам најчешће свирао заједно са хармоникашем Радојицом Радетом Јовановићем, који је познатији као Менека. Још увек се у пожаревачком крају памти чувени тандем Пале и Менека. Тада се имало пара и много се трошило. Весеља су трајала по неколико дана. Преко дана у шатору, а увече се излазило на ливаду, школско двориште или фудбалско игралиште, где су се одржавале чувене игранке, да цело село и мештани околних насеља виде богато славље. Паре су убацивали у кофере од хармонике, а када су новчанице летеле као конфете, које нисмо могли да ухватимо, ангажовали смо помоћнике који су новац скупљали у најлон кесе, присећа се Новица тих лепих времена.

 

       Захваљујући великој популарности оркестра Патала и Менеке, стигла је понуда да сниме плочу са народним колима. Те 1981. године, сингл плоча са лепим народним колима „Палетово коло” и „Менекин вез” била је право инструментално освежење, а наредне 1982. године ЛП плоча са десет народних кола „Циганска туга” и „Формула један” побудила је још већу пажњи и продата је у сребрном тиражу.

         Године 1984. дискографска кућа „Дискос” објављује њихову најтиражнију плочу са народним колима под називом „Свирају Пале и Менека”, која је продата у златном тиражу од преко 100.000 примерака. Веома су била слушана народна кола „Шетња удвоје”, „Гогино коло”, „Ромски мерак” и виртуозно „Брзометка коло”, које је било велики изазов за колеге хармоникаше. Високом тиражу ове плоче и касете су свакако допринели својим вокалима Новица Урошевић, Драгана Мирковић и Митар Мирић, који су, захваљујући Новици Урошевићу, били гости на овом музичком издању. Своје последње заједничко музичко издање Новица Николић Патало и Радојица Јовановић Менека су објавили 1986. године са народним колима  „Пламен, пламен”, Мелем коло”, „Посело под букуљом” и још седам музичких нумера. На овој касети нашло се и лепо народно коло које је Новица посветио ћерки Маји, „Мајино коло”.

                Бора Васић

(Наставак у наредном броју)