2020-04-20T10:19:45+02:00 20. априла, 2020. 10:19 |

Песма Пожаревцу (2. део)

Tонски студио Радета Јовановића  био je први у Пожаревцу и без обзира што је у Београду било квалитетнијих, музичарима из Пожаревца и околине је овде било доступније и много повољније снимање. Прво музичко издање снимљено у овом студију су народна кола Витомира Вите Животића, а затим су неколико песама су снимили Драгослав Живановић Троша, Аница Миленковић и Жица Марковић, као и други мање више  реномирани свирачи и певачи.

       Због велике популарности и раније „стеченог реномеа“ мало ко је веровао да се Раде Јовановић уозбиљио, али су сви жељно ишчекивали његове нове песме. Он је то имао на уму и решио је да ништа не препусти случају. Ангажовао је најбоље композиторе народне музике као што су Драган Токовић, Зоран Рамбосек, Витомир Животић, Драгослав Живановић Троша и Новица Урошевић. Било је то 1974. године, када је снимио песме за три музичка издања! Пре објављивања, у тада реномираној издавачкој кући „Београд  Диск”, неколико музичких комисија је пажљиво преслушавало снимљени материјал и били су пријатно изненађени. Пре свега, били су одушевљени квалитетним песмама које би пожелели најпопуларнији певачи тога доба. Обавестили су га да су му „комисије”, односно уредници дали зелено светло да све снимљене песме могу бити објављене. Ипак је неко време морало да се чека са издавањем!

     Харизматични Раде Јовановић је имао посла преко главе, јер су га звали многи да пева на богатим весељима и није се много интересовао за снимљене песме. А онда у веома кратким размацима, у тој 1974. години, објављене су му све три снимљене сингл плоче! У продавницама плоча прво се нашла плоча са песмама „Истину ми кажи” и „Нежења”. После неколико месеци светло дана угледала је и сингл плоча са песмама „Наћи ћу другу љубав” и „Ој, месече радознали”. Обе плоче су се продавале пођеднако добро, а онда се догодило нешто што се ретко дешава! Задовољни интересовањем публике за предходне две, одговорни у Београд Диску исхитрено пуштају у продају и трећу плочу Радета Јовановића са песмама Новице Урошевића „Нема ништа од љубави” и „Ти ведриш и облачиш”. Како су издавачке куће биле у обавези да сва музичка издања шаљу радио станицама у једном тренутку на радио таласима су подједнако биле слушане песме са три објављене плоче! Сви су били збуњени, а Радетова популарност је расла. Постао је цењен и код оних музичких чистунаца који су га познавали у неком другом светлу. Као куриозитет, неочекивано је некако испливала и песма Зорана Рамбосека „Ноћи су бесане”, која је била снимљена на „Б” страни  прве забрањене плоче „Ал’ сам блесав”, објављене још 1972. године!

ЉУБИЧЕВКА

      Виспрени Раде Јовановић је знао да је дошао његов тренутак славе и досетио се како да то материјализује. Уочи Љубичевских коњичких игара 1975. године, снимио је песме за нову плочу под називом „Љубичевка” и „Песма Пожаревцу”. Да би те песме објавио била му је потребна дозвола градских власти, код којих је до недавно био у немилости. Тим поводом затражио је пријем код тадашњег председника општине Пожаревац Светислава Свете Божића, који је уједно био председник Организационог одбора Љубичевских коњичких игара. Врло брзо и лако су се договорили. Пошто се Радетова часовничарско-златарска радња налазила у центру Пожаревца, недалеко од зграде Окружног начелства, у разговору је, између осталог, искористио прилику да примети како велики сат са кукавицом на куполи општинског здања не ради. Председник Света Божић му је љубазно објаснио да не зна ко би могао да га поправи, јер су га обавестили да  је произведен негде у Немачкој и да не постоје резервни делови, а да је та фирма одавно ликвидирана. Раде је обећао да ће поправити сат.

      За снимање омота за плочу „Љубичевка” и „Песма Пожаревцу” Радету су обезбедили јахачку опрему, кратку обуку јахања и другу помоћ. Плоча се врло брзо појавила на тржишту и песме су емитоване на радио станицама у промотивној најави Љубичевских коњичких игара. Раде Јовановић је откупио део тиража плоче и поклонио их организаторима ове реномиране традиционалне међународне манифестације. И после 45 година од објављивања, ове песме се још увек памте и емитују на радио таласима, обично уочи одржавања Љубичевских коњичких игара, иако је у међувремену снимљено безброј песама са овом тематиком.

Стари сат са кукавицом опет ради

        Није Раде Јовановић заборавио на дато обећање председнику Општине Пожаревца Свети Божићу. Одобрили су му да скине сат са кукавицом са врха куполе, верујући да га може поправити. Када се попео видео је да кров прокишњава, да је сат зарђао и да му треба комплетан ремонт. Донео га је у своју часовничарску радњу, расклопио и видео је да су покретни зупчаници и још неки делови, од употребе, похабани.

     – Преко својих веза у Немачкој где сам неко време живео успео сам да сазнам да се произвођач сатова са кукавицом налазио негде у Јужној Немачкој, али да је одавно фирма ликвидирана. Без обзира што се наследници баве другом делатношћу решио сам да кренем на пут како бих од њих добио неку информацију, јер сам знао да је бар нешто сачувано од некада угледног произвођача сатова. Лако сам пронашао адресу на којој је нови власник изградио неки маркет са пословном зградом. На улазу је била истакнута табла са именима бивших власника и историјатом некада једног од највећих произвођача сатова у Немачкој. Био је то важан траг, па сам се најавио код нових власника који су ме љубазно примили, али нису знали како да ми помогну. Рекли су ми да су старе машине у неком складишту и да се донедавно тамо налазило неколико старих сатова са којима нису знали шта да раде. Замолио сам их да ме тамо одведу. У том подруму пронашао сам свашта и што је најважније одговарајуће делове за нашу „кукавицу”. Били су веома предусретљиви и љубазни и делове  ми поклонили јер им нису требали. После неколико дана, на моју и радост свих Пожаревљана, стари механички сат са кукавицом је поново одбројавао сате. Многи су се данима окупљали испред зграде Окружног здања у Пожаревцу да га виде и чују. Председник Општине Светислав Божић позвао ме је да ми захвали и да плати поправку и трошкове које сам имао при одласку у Немачку. Рекао сам му да делове нисам платио, а остало је мој поклон граду, испричао нам је тада Раде Јовановић.

КАД НЕ МОЖЕ МИРОСЛАВ ТУ ЈЕ РАДЕ 

       После неколико успешних плоча, а посебно после албума „Песма Пожаревцу”,  Радету Јовановићу су заборављени „стари греси” и постаје цењено име у свету народне музике. За само неколико година је превалио  непремостиви пут од кича најгоре врсте до поштованог певача народне музике. Иако је у међувремену његова песма „Ал’ сам блесав” била права „лимунада” у односу на неке објављене песме, њега су и даље звали Раде Блесави, само  сада са позитивном конотацијом. 

       Откако је почео да снима озбиљне песме, придобио је и ону публику која га није волела. Песму  „Нина” по којој је насловљена једна од наредних плоча, посветио је својој кћери. Ова балада је лепо примљена код публике, а Раде је коначно премостио многе баријере. Било је то 1976. године, када је упознао Слободана Бобана Ђурђевића и прикључио се  реномираном ансамблу „Сингидунум”, који је на концертима пратио тада најпопуларније певаче а највише Мирослава Илића. На летњој турнеји по Хрватској и Црној Гори, од Задра, Шибеника, Сплита до Херцег Новог, Будве, Бара и Улциња, Мирослав Илић је са „Сингидунумом” одржавао и по два концерта дневно. Правили су предах од по неколико дана у Радетовој кући у Игалу, како би прикупили снагу за нове наступе. Због силних обавеза и премора Мирослав Илић није могао да наступи, па је Слободан Ђурђевић одлучио да на неколико концерата као замену убаци Радета Јовановића. Велики шоумен је професионално отпевао свој део програма и све прошло у најбољем реду. Раде је био поносан на те наступе:

      -Певао сам највеће хитове Мирослава Илића и других певача и добио аплаузе какве никада до тада нисам. После концерата људи су се сликали тражили ми аутограме и ословљавали ме именом Мирославе. Било ми је чудно и смешно да ме поистовећују са легендарним Мирославом Илићем, на кога ни гласом ни стасом ни најмање нисам подсећао, присећао се Раде Јовановић чудних тренутака славе.

                                                      Раде са супругом Рајком и ћерком Нином

       Још једном је Раде Јовановић био у прилици да пева уместо Мирослава Илића. Тога се радо сећа Радетова супруга Рајка:

      -Раде је дуго певао са Сингидунумом и ја сам често путовала са њима. Бобан Ђурђевић га је волео јер је лепо певао и био велики радник.  Умео је са људима и увек је добијао највећи бакшиш, који су после делили. У Дому армије у Панчеву је са њима певао три-четири месеца непрекидно. Било је увек пуно гостију са лепом атмосфером и незабравним тренуцима. У међувремену, сећам се да су у хотелу Југославија са Сингидунумом требали да на некој свадби певају Лепа Лукић и Мирослав Илић. Свадба је отказана, а у време новог термина Лепа и Мирослав су имали заказане тезге и Бобан је рекао домаћину да ће довести адекватне замене. Ја сам се уплашила када ми је Раде рекао да ће опет заменити Мирослава Илића, али кренула сам са њим. На почетку је газда био неповерљив, али је касније био презадовољан и чашћавао их је огромним бакшишом. Више и не памтим колико је новца понео кући, присећа се Рајка  тренутака славе свога мужа.

Бора Васић