2020-05-27T14:54:40+02:00 25. маја, 2020. 10:31 |

Ни дан без нацртане линије: Сликар Петар Анђелковић

– Као студент, на путовању са колегама широм Италије, опчињен уметничким делима која сам посматрао, од 25 дана ја чак 15 дана ништа нисам појео, што многима делује незамисливо, али је истина. Наиме, видевши радове, од Тинторета и Тицијана до Микеланђела, једноставно, питао сам се шта ћу ја да радим, када је све у уметности већ урађено. То је за младог човека страшно и у тим тренуцима мора да има неког од искуства, доброг саветника, који ће а га усмерити. Ја сам то након неколико месеци успео самостално. Рекао сам: „Чекај, то што сам видео већ је урађено, али оно што ја урадим то је урадио Пера Анђелковић и то не може нико више на свету. Колико то вреди процениће време и историчари уметности!“. Тако сам се брзо отргао стега и кренуо у сопствено ставаралашто у чему сам се дуго трудио да нађем свој рукопис и успео у томе, говори нам сликар и скулптор Петар Анђелковић дочекујући нас у свом дому у Кучеву. А његов дом је атеље, галерија, оаза мира, стециште идеја и надасве – породично домаћинство… 

Домаћин нас дочекује у свом дворишту у чијем центалном делу доминира скулптура коња у природној величини.

– Одувек сам везан за еп, српску историју и митологију. То ме је од малена фасцинирало, и тако сам дошао до идеје да направим коња војводе Момчила. Ово је коњ Јабичило у природној који за разлику од Пегаза има крилца на ногама, са поносом вели Петар док скупа посматрамо велелепно дело. 

Петар Анђелковић је наш уважени сликар и вајар, а четири деценије дугу уметничку стазу оплеменио је мозаиком, скулптуром, уљем, цртежом, графиком, дуборезом, иконостасом…који као знакови покрај пута осветљавају његов богати стваралачки опус. У оквиру породичног дома налази се и његова галерија „Студенац“, која уз ликовне радове садржи археолошку и етнолошку збирку. Поводом 200 година од Првог српског устанка, направио је трешњев топ, чијим пуцњем отвара сваку своју изложбу. Занимљиво је да наш саговорник није рођени Кучевљанин, али нит родног поднебља околине Црне Траве и дан данас уплиће са нитима окружења у коме живи шест деценија.

– Сада већ далеке 1959. отац Чедомир и мајка Борица доселили  су се у Кучево, купили кућу недалеко од Пека, тако да нисам осетио промену. Ова река ме је опчинила, и увек кажем да сам детињство провео не крај Пека већ у Пеку. Искричавост планинских таласа одисала је животом, белом рибом, зеленилом али и златом у правом смислу речи. Колико је то била чиста река сећају ме дани када сам са друштвом долазећи на пецање, жедан и уморан копао рупу метар од обале, а она се за пар минута напуни пијаћом водом. Данас гледам у Пек и сам себи велим да је то била нека боља прошлост. У овој реци више не можеш ни да се окупаш, слушамо Анђелковића.  

Петров отац Чедомир, грађевинац,био је изузетан мајстор: спретан, умешан, оштрог ока и сигурне руке, те није чудо да је наследио ове особине које је први пут јавно исказао као ученик:

-У четвртом разреду основне школе добили смо задатак да илуструјемо неку бајку. Тих дана моју учитељицу мењала је колегиница Лела која је уочила да мој рад вишеструко одудара од других илустрација и то саопштила учитељици Нади када се вратила на посао. То ми је дало елана да наставим: заинтигиран митовима и легендама, увек сам покушавао да их овековечим кроз слику. Но, млад човек у овом делу Србије и није имао од кога да учи, а ја сам имао срећу да ми отац купи књигу Алексадра Дерока, „Народно градитељство“ по чијем узору сам  озбиљно почео да цртам старе куће у Кучеву и селима у околини, сећа се наш саговорник првих озбиљнијих уметничких корака.

По окончаној Гимназији, почетком седамдесетих долази у чувену  Шуматовачку школу у Београду и учи скулптуру код Лале Суботичког а упоредо студира ДИФ и Педагошку академију, где цртање и сликање похађа у групи Слободана Сотирова и Слободана Рајића.

Време студија везује за једну анегдоту коју бележимо:

– На поменутом студијском боравку у Италији, сетио сам се предавања и анегдоте: када је Микеланђело завршио скулптуру Мојсија  клекнуо је, ударио Мојсија у колено и рекао му: „Проговори!“. То ме је веома заинтригирало, јер је дело пред којим сам стајао деловало невероватно реално. На рукама се чак уочава и свака вена. Скулптура на адекватном постаменту,осветљена, оивичена ланцима, а ја из прескочим не би ли био ближи Мојсију и видео да ли је колено оштећено. За тридесетак секунди мене су чувари буквално изнели далеко испред улаза, уз осмех говори Петар. 

У стваралашту Петра Анђелковића доминирају митови и легенде које је слушао као дечак али и они које је сам истраживао буквално од доласка у Кучево, а као врстан познавалац локалних обичаја Звижда и Хомоља и архелошких налазишта овог поднебља, сарадник је бројних музеја и института. 

– Оно што сматрам важним је начин размишљања и поимања света. Пре него легнем,  мислим како ће протећи сутрашњи дан. Величина уметности је лепота стварања и задовољство настанка дела. Када је пред тобом бело платно и на њему лагано настаје живот, то је фантастично. То је друго рођење уметника кроз сопствено дело, вели Анђелковић од кога сазнајемо да је недавно окончао још један велики циклус.   

– Реч је циклусу триптиха „Зидање Скадра на Бојани“. Наиме, веома ме је опчинила сама песма и људска жртва, у овом случају женска жртва, те сам на свој начин дао нови обрис и сопствено виђење, каже уметник.  

– Моја лична жеља је да стваралаштвом будем препознатљив како у скулптури тако и у сликарству, а себи сам дао задатак да ни један дан не прође без макар једне нацртане линије. Чини се, када бих живео три стотине године, не бих могао да урадим све теме које носим у себи. сазнајемо од уваженог саговорника коме је највећа подршка супруга Злата, а критичар ћерка Јелена.   

Дан са Петром Анђелковићем протиче као трен а потписник ових редова већ брине што неће моћи да пренесе све утиске читаоцима. Испраћајући нас до капије, Петар маше човеку који пролази улицом  а нама полугласно говори: 

– Када сретнем своје колеге, професоре, често им кажем: професор си књижевности а у животу песму ниси написао, а камо ли приповетку, есеј… Напиши нешто, остави траг, јер, једини траг за собом биће потписи у дневнику и ученичким свескама уз оцену. Наравно, свако од нас другачије гледа на живот, а мој живот су уметност, историја, археологија, етнологија. То је мој траг, а о његовом значају и вредности одлучиће будуће генерације.  

Влада Винкић