За многе житеље браничевског округа само име Петар Стануцевић даје јасну асоцијацију. Оданост струци и хуманости хирургије, упорност и воља да се сваком пацијенту пружи помоћ и шанса за наставак овоземаљског пута са једне као и подршка немерљивој вредности традиције и православља са друге стране. Трку са временом и небројено интервенција у хируршкој сали пожаревачке болнице водио је до међе два миленијума након чега одлази у Америку настављајући своју мисију у значајној здравственој институцији „Свети Лука“. А како је почео овај ни мало једноставан животни пут и шта је уследило даље? Одговор смо потражили недалеко од Пожаревца, у Брежану код доктора Стануцевића у родној кући у којој нас је дочекао као најрођеније.

-Моје детињство није било срећно. Комунистички режим је у поратним годинама ухапсио два најбогатија домаћина у селу оптужујући их за дела која никада нису учинили. То су били моји дедови Војислав по оцу и Чедомир по мајци. Мучени да признају нешто што ни у најгорем сну не би учинили,  осуђени су јер су наводно посекли воћњак. Колико је ту неправде и мржње било говори податак да је страдао чак и наш слуга Сава Жикуљ. Ни крив ни дужан данима је трпео страшну физичку тортуру не би ли дао лажни исказ против мојих дедова. Истрајан у ставу ка чињеницама од којих није ни корак одступио, добио је 5 година затвора. Толико га је коштала истина, уз уздах казује Стануцевић и наставља:

-Беда. Отац је најпре пребегао у Грчку а потом у Америку, стриц у војсци а ја се и сада сећам тешких и материјално оскудних дана и година уз задужење да водим краве при раљењу. У међувремену оцу у Америци придружила се и мајка. Духовно сам био сам срећан једино у школи, а учење и залагање у стицању знања давали су ми снагу да у појединим тренуцима заборавим муке кроз које смо пролазили. После прва три разреда основне школе у селу, од четвртог до седмог идем у школу Доситеј Обрадовић у Пожаревцу, а седми, осми као и Гимназију завршавам у Смедереву. У том граду смо сестра Зорица и ја становали код једне учитељице у пензији.

Како у фамилији Петра Стануцевића нико није био везан за медицину, интересујемо се шта га је определило ка овом племенитом и хуманом послу.

-Реч је о породичној послушности. Жарко сам желео да будем инжењер, међутим, отац је сагледавајући сву неправду која је погодила не само нас, већ и многе у тим временима, инсистирао да се школујем у правцу који на најбољи могући начин може да помогне људима. Како је здравље највеће богатство овога света, није било дилеме да ме у својим писмима која је слао из Америке усмери ка овом позиву, вели Стануцевић који је Медицински факултет Универзитета у Београду уписао 1965. године.

Петар Стануцевић рођен у Брежану 12.новембра 1946.године у земљорадничкој породици мајке Радмиле и оца Жарка. Породична кућа у којој је угледао свет налази се наспрам сеоске цркве Црква Светог апостола и jеванђелисте Луке. Имајући у виду да је отац из војске пребегао најпре у Грчку а потом у Америку Петар и његова сестра Зорица одрастали без непосредне подршке оца. Како је временом мајка отишла за оцем, у Америци је 1963. рођена најмлађа кћи Елен која дана живи у Чикагу.

ПРВО СИ ШЕГРТ А МНОГО КАСНИЈЕ МАЈСТОР

Студије су протицале сјајно а по првој години добија награду Универзитета за изузетан просек.

-Дисциплинован у стицању знања, навикао сам да све научим и знам. Но, када су дошли захтевна анатомија и физиологија са уџбеницима од преко 1000 страница, нисам могао да прођем овај сегмент олако а да не схватим и прихватим суштину која је део сржи медицине. Зато сам основне студије похађао годину дана дуже а по дипломирању отишао у војску, објашњава саговорник који потом стажира у Пожаревцу, Божевцу, Барама, Касидолу након чега следи специјализација.

Доктор Пера из времена активног рада у пожаревачкој болници

-Друга су времена била. На основу свог рада добијам понуду од дивних стручњака да бирам специјализацију. Одабрао сам хирургију и 1979. године специјализирао. Дивно искуство са  професором Војом Стојановићем, Бором Вујадиновићем, Рашом Јанковићем, Анојчићем… Упоређујући та времена, брине ме садашње стање у хирургији. Oвaквa привaтнa прaксa, у пoрeђeњу сa свeтoм, je држaвни криминaл, пљaчкa бoлних и нeмoћних.  Увиђам да смо данас испустили ону мудрост нашег народа: прво си шегрт, калфа, мајстор па велики мајстор. Сада је мало оних који искрено усмеравају како радити, јер нико неће да ствара себи конкурента па млади остају недоучени и неспремни. Част изузецима али их можемо бројати на прсте. Изнад свега потребно је да онај ко носи знање – буде човек. Не може неко да буде добар хирург ако није добар човек и разуме патњу ближњег, да је посвећен и да му није све једно у решавању проблема са којима се суочава. Када сам по специјализацији видео како се ради кила у Пожаревцу, упоређујући искуства заклео сам се да никада тако нећу радити. Прибавио сам много штампаног материјала, студија, донео прву мрежицу… На моју жалост, тада сам доживео  неправду јер је мој огроман труд најблаже речено позајмљен и објављен као посебан рад. Но, Бог је тај који ће нам свима судити.

Уз непосредан рад у хируpшкој сали пожаревачке болнице, Петар Стануцевић редовно присуствује стручним скуповима у бројним градовима Србије где презентује новине у хируршким захватима, укључујући и једну од најзахтевнијих за тадашње време: Виплову операцију на дечаку од 11 година. Вреди истаћи петнаестогодишњи рад у Српском лекарском друшту и податак је наш саговорник пет година био председник Подружнице СЛД браничевског округа.

-Тада смо у Пожаревац редовно доводили врхунске хирурге и академике који су нашим лекарима држали драгоцена стручна предавања, а сусрете настављали непосредним дружењем који остављају немерљив осећај међу лекарима који раде ван централног седишта збивања, односно Београда. Настављајући ширење духа присности и традиције, ми смо први у Србији наког много година вратили и поново у пожаревачкој болници почели да обележавамо лекарску славу Ђурђдевдан као и еснафску славу Свете Враче, говори Стануцевић.

Током београдске специјализације Петар Стануцевић је шест месеци боравио у Сједињеним државама где је видео много тога из стуке атипично за наше просторе.

-Посебан утисак на мене оставила је Виплова операција. Реч је о захвату који би жаргонски могао да се сведе на то да у граду уклоните главну раскрсницу и у ходу правите обилазне путеве. Овде, ресецирате панкреас, део желуца, жучoвoдa, двaнaeстoпaлaчнoг црeвa и правите потпуно друге путеве да би се фунција дигестивног тракта нормализовала а пацијент спасио, прича Стануцевић који је захваљујући колегама из САД донео чак двадесетак хируршких захвата и почео да их примењује у пожаревачкој болници.  

Породична успомена из Америке: Родитељи Жарко и Радмила, сестре Елен и Зорица и Петар у средини

Када је о животним путевима нашег саговорника реч, план Петрових родитеља који су га издржавали био је да по студијама оде у Америку придружи им се и настави медицинску струку.

-То сам одбио у жељи да моји будући потомци знају шта је и где Србија, ко су наши славни преци, шта је наша традиција. Остао сам, оженио се и добио две ћерке Јелену и Милицу. Чињеница је да сам породично одлазио у Америку код родитеља и у једном наврату био на прагу останка тамо. Но, мој пофесионални и животни одлазак из Србије везан је за период након сукоба у бившој СФРЈ, када сам чак два пута био на ратишту. Пресудила је очева болест и ја сам 31.јануара 2000. године отишао и остао у Америци. Занимљиво је да тамо нисам радио као хирург. Од добијања зелене карте провео сам у милвокијској болници „Свети Лука“ (Aurora St. Luke’s Medical Center) где сам 16 година до пензионисања обављао посао хируршки асистент, каже Стануцевић и појашњава:

-Да бих и тамо обављао посао хирурга, требало би не само баснословно новца већ и тамошња прописана обавеза студирања. Захваљујући мојим годинама, поновно образовање би потрајало а по стицању дипломе и усавршавању преостало би ми само да одем у пензију. Остао сам у струци, радио непосредно са хирурзима, инструментарима, анестезиолозима а посебна част ми је пружена што сам био прихваћен више него пријатељски. Међусобно поштовање је на високом нивоу и што је најважније: увек сам био ту да заменим колеге на њихов Божић, што су они узвраћали на православни Дан Христовог рођења.

Поводом одласка у пензију Стануцевић је у Културном центру Храма Светог Саве у Милвокију за своје пријатеље и лекаре приредио свечаност:

-Тим поводом организовао сам наступ српских фоклорних ансамбала који је сјајно прихваћен. Најинтересантније је било када су фоклорци сишли међу госте изводећи Моравац и влашко коло у која су се непланирно и невешто али радо и од срца ухватили па у такту музике заиграли и Американци, са осмехом нам је испричао доктор Пера.

Пред кућним иконостасом

Пензионерски дани хирурга Стануцевића проткани су активностима везаним за теологију и струку. Аутор је бројних мултимедијалних предавања нашим људима који живе у Америци, међу којима су „Православље у Америци“, „Човек у Божјој и медицинској перспективи“, „Теологија и медицина“, „Живот и здравље по речи Божјој“… Мирнији период живота вратио га је у Србију и своје Брежане. Проводећи нас кроз дом у коме је рођен показује нам кућни иконостас пред којим упражњава своје молитвено правило. Уз основно Тројство, захваљујући благодати од Светих, почасна места заузимају иконе Светог Серафима Саровског и Светог Нектарија Егинског. Често се виђа са школским друговима из Смедерева, док велики део времена проводи у дружењу са старијом ћерком Јеленом фармацеутом која му је подарила Вукашина и Олгу и млађом Милицом радиологом које живе у Београду.

– Као и сваки зека вратио сам се из Америке тамо где сам се и окотио уживајући у обради земље и неговању животиња. Ових дана орезао сам дуње, чекао да престане ветар не бих ли обавио прскање, сређивао простор за садњу, био у Грчкој са истомишљеницима из пожаревачког Друштва српско грчког пријатељства, а ускоро одлазим у Румунију да обиђем православне храмове. Члан сам асоцијација које негују српску традицију. Опчињен савршенством Божјем посматрам природу и људе око себе, говори Стануцевић који устаје у 4 ујутро, уз кафу прави дневни распоред и када нахрани љубимце куцу Живану и мачке Лану и Гагу почиње свој дан.

Влада Винкић

Share.
Leave A Reply

Skip to content