Из великог села Аристија одакле је највећи број пожаревачких Грка, води порекло и чувени кафеџија, пекар и трговац Риста Колоњас. Уствари, Колоњас је надимак, али је давно усвојено презиме.
У Пожаревац га као дечака 1863. године доводи отац Хариш, који је по занимању био хлебар, пекар. Риста је наставио очев занат мада се бавио и трговином и угоститељством. Временом је преузео кафану од Зоје Годопулиса, чувеног грчког кафеџије из Аристија, који је посрбио презиме Ђорђевић. Зоја или Живко је препустио кафану Ристи, који ју је преправио и направио већи објекат из којег је касније настала „Српска круна“, најчувенији хотел између два светска рата.
Хлебарница Ристе Колоњаса
Пошто је током Првог светског рата једним делом био руиниран, Колоњас га је у потпуности преуредио и на неки начин та зграда је добила данашњи изглед, а налази се на месту које тренутно користи ЈКП „Водовод и канализација“. Чувени хотел у то доба је био на гласу, имао је најлепше собе са модерним купатилима и централним грејањем. Ту је отворен и „Ристин биоскоп“ који се касније проширио на некадашњу Мораву, односно Трудићев биоскоп. Некада се биоскоп давао у кафанама, људи су за столовима пили, јели и гледали филмове. Одигравале су се и позоришне представе и једном речју Српска круна је била стициште забаве, балова, политичких скупова…
Риста Колоњас је стекао већи број локала у граду и био угледна личност Пожаревца између два светска рата. Између осталог, направио је велику и лепу кућу која и данас постоји на углу улица Боже Димитријевића и Југовићеве, има огромну архитектонску вредност и вапи за реконструкцијом. Иако богат, значајан и угледан човек, није иза себе оставио потомство. Његова жена Василиса је из породице Годопулис. Доста дуго су живели са Ристином мајком, а после њене смрти живели су у тој кући у заједници са сестром Јелисаветом и њеним мужем Димитријем Димитријевићем, кожарским трговцем.
УГЛЕДНИ СТАНОВНИК ПОЖАРЕВЦА
Кућа Ристе Колоњаса
Риста Колоњас је умро 1942. године у Пожаревцу, где је и сахрањен. Био је маркантна личност, имао је дугу, белу браду и подсећао је на чувеног српског политичара Николу Пашића. Има једна анегдота, која каже да су га Београђани када је долазио у Београд неким послом, ословљавали са „господине председниче“, што је њему било чудно, али дешавало се да га замене са Николом Пашићем. Иначе, Риста Колоњас је на крају основао и Кредитну банку, где је био председник, а поседовао је и бројне дућане, хлебарницу, пекару…
Пошто нису имали порода, Риста и Василиса су пред Други светски рат усвојили једну девојку коју су касније и удали, али та жена која је са мужем једно време за време Другог светског рата живела у Ристиној кући, касније се одселила у Врање. После Другог светског рата пошто није било наследника, а са друге стране извршена је национализација, имовина је одузета и практично сво то богатство је постало државна својина. Иако је код Коче Димитријевића постојао својеручни тестамент Ристе Колоњаса, у коме он појединачно набраја шта коме оставља од имовине, почевши од хуманитарних пожаревачких организација, па чак до свог родног села Аристија, где је поседовао некретнине, све је остало у државном власништву.
Риста Колоњас са супругом Василисом
Иначе, Риста Колоњас као угледни грађанин био је члан скоро свих добротворних друштава, давао је новац у добротворне сврхе Колу српских сестара, Женском друштву, сиромашним ученицима… Као такав уживао је посебан углед у Пожаревцу и, иако није био политичка личност, имао је велику популарност.
Кажу да је између Ксенофона Мантића и Ристе Колоњаса постојала извесна суревњивост, али је опроштајни говор на Мантићевој сахрани одржао Колоњас, који је објављен у тадашњем листу „Грађанин“. У њему је забележено шта су радили један и други, јер су на неки начин били конкуренција. У једном делу говора Риста наглашава да, иако је било сукоба, требало би да се опрости, јер како је рекао „у туђем свету смо доживели да стекнемо углед и иметак и Пожаревљани се нас овде прихватили као такве“.
