Два најпознатија хотелијера и угоститеља у Пожаревцу између два светска рата, били су Ксенофон Мантић и Риста Колоњас. Ксенофон Манту, посрбљеног презимена Мантић, дошао је у Пожаревац 1870. године из Аристија. Жена му је такође била Гркиња, Ефросина рођена у Аристију. Породица Ксенофона Мантића имала је две ћерке и сина. Ћерка Евреклија је рођена 1893. године у Аристију, а умрла је 1966. године у Пожаревцу где је и сахрањена. Друга ћерка Евлампија рођена је 1896. године у Аристију, а живела, умрла и сахрањена у Пожаревцу 1980. године. Она је била удата за Ристиног сина, Александра Димитријевића, једног од потомака Димитрија и оца чувеног Анте Грка. Обе ћерке доведене су као деца, 1900. године у Пожаревац. Син Михаило Мантић, рођен је у Аристију 1901. године, умро је 1931. године у Пожаревцу, где је био кафеџија.
Иначе, Евреклија је била удата за Васу Сакеларидеса, кога је Ксенофон као зета довео из села Папинга, одакле је још један број Грка дошао у Пожаревац. Мантић је у Пожаревцу дуго живео без жене која је била у Аристију и то је била честа пракса да су се Грци, стационирали у овим крајевима, али дуго нису доводили жене и децу, него су прво испитивали терен, стекли иметак, па су се тек онда кућили. Жене често и нису хтеле да долазе, јер су помало зазирале од другачијих обичаја и нове средине, док су се мушкарци много брже уклапали. За разлику од Ксенофона који је био веома успешан, његов зет Васа Сакеларидес био је веома неуспешан у држању кафана и доживео је да повериоци покрену хипотеку и одузму му кућу.
По причи његове ћерке Јелене Михајловић, која је живела до 2010. године, њен отац Васа, пошто је изгубио кућу преко ноћи, потпуно је оседео, никада није могао са тим да се помири, вратио се у Атину и после неколико година умро. Након губитка очеве имовине, која се налазила преко пута вртића „Бамби“, Јелену и њену мајку Евреклију спасила је дедина служавка. Она се сажалила на њих и поклонила им сопствену кућу, лоцирану код данашње бензинске пумпе у Улици Боже Димитријевића.
Ксенофон Мантић је по доласку у Пожаревац 1870. године најпре држао кафану, а доцније је постао закупац најугледнијег хотела „Берза“, који је тридесетих година променио име у „Ксенофон“. Браћа Ксенофона: Аристидес, Алексос и Константин живили су и радили у Пожаревцу, где су и умрли и сахрањени, док је сестра Евгенија повремено долазила у Пожаревац, али је умрла и сахрањена у Грчкој. Иначе, браћа су такође били кафеџије и имали су Ксенофонову подршку, али никада нису достигли углед и иметак какав је он имао. Доста дуго Алексос Манту је држао кафану „Два бела голуба“.
Четири године после синовљеве смрти (1931), Ксенофон Мантић, веома потресен тим губитком, преминуо је.
ПОДРШКА ПРОГНАНИМ СУНАРОДНИЦИМА
Током Првог светског рата, од 1916. до 1918. године у Пожаревцу је уточиште нашло око 5.000 изгнаних Грка, које су бугарске окупаторске власти протерале са свог родног огњишта, из Доње Џумаје, данашње Ираклие – Серес. Прогнаним Грцима из Доње Џумаје, Пожаревљани су пружили уточиште и спасили их сигурне смрти.
Највећу помоћ изгнаним Грцима пружили су њихови сународници у Пожаревцу. Посебно су се у пружању помоћи истакли Ксенофон Мантић, Риста Колоњас и други, који су им помогли око смештаја, примајући их код својих кућа и помажући им да радом по кафанама и код занатлија одрже себе и породице у животу. Неки су у Пожаревцу и околини заувек остали било да су се овде скућили, оженили са Српкињама или се девојке поудавле за момке из Пожаревца и околних села. Постоји и заједничка фотографија на којој се налазе Ксенофон и Риста са Грцима из Џумаје.
Д.Динић
Извор: Портал Реч народа
