Како се пожаревачка варош ширила и развијала захваљујући занатству и трговини, Пожаревац је постајао привлачан посебно за људе из неослобођеног дела Турске, за наше са југа и суседне народе, Грке, Епирце, Македонце, Бугаре. У потрази за бољим животом један број Грка је почео да се сели и нашли су уточиште у Пожаревцу. У другој половини деветнестог века је већ било присутно досељавање грчких породица из заосталијих крајева, као што су Епир, грчка Македонија, па и једним делом Тесалија. Најпре долазе мушки представници породица, који су ту испитивали терен, а они су касније доводили и супруге са децом. Тако је забележено да је један од оних који је касније стекао велики иметак и углед у Пожаревцу, Риста Колоњас доведен као дечак од осам година. Слично њему нешто раније дошла је породица Годопулис, Константин, Дина и Зоја. Они су током времена, да би се приближили Србима и уклопили у српско друштво, посрбили своје презиме, Тако су Годопулиси постали Ђорђевићи.
Једна од најбогатијих породица у Пожаревцу у међуратном периоду била је грчка породица Лазаридес. Њихов родоначелник Тодор Лазаридес, који је посрбио презиме у Ђорђевић, дошао je из Јањине 1845. године. У Пожаревцу је био познат као Тодор „Главати“. По причању Јелене Михајловић, унуке познатог хотелијера Ксенофона Мантића, Тодор је рођен у селу Папингу, био је ожењен Гркињом и имао је једног сина, Константина. У кући су он и његова породица, говорили само грчки.
Син Константин, који је био ожењен Гркињом Катарином, носио је српско презиме Ђорђевић. Константин и Катарина су имали сина Ђорђа и ћерку Калиопу. Ђорђе је поново преузео дедино презиме Лазаридес и од тада они су познати по грчком презимену. Ђорђе је био ожењен Румунком Анетом и имали су сина Константина (Коку) и ћерку Јелену. Калиопа, Тодорова ћерка била је удата за српског официра Атанасија Пантића, који је по пореклу био Грк, по оцу Панти, мумџији.
Константин (Кока) Лазаридес, последњи изданак породице Лазаридес, био је ожењен Румунком Аном и нису имали деце тако да се та породица практично угасила. После смрти свог мужа Коке, Ана је целокупну заоставштину поклонила једном придошлом Грку шездесетих година прошлог века, Ламбри Божиновском, који је сахрањен у гробници Лазаридеса на пожаревачком гробљу. Ламбра је дошао из Македоније и био је познат као кафеџија, држао је кафану Акрополис преко пута Високе техничке школе. Јелена, ћерка Ђорђа Лазаридеса, била је удата за српског официра Милутина Јовановића, али ни они нису имали порода.
Иначе, пре почетка Другог светског рата, већи део Табачке чаршије припадао је породици Лазаридес. Највећи део овог богатства стекао је Тодор, који је између осталог поседовао чувену Тодорову кафану у којој су се одржавале биоскопске и позоришне представе, а својевремено је и Жанка Стокић ту долазила и наступала. Тодор је дошао у Србију врло млад. Као младић служио је код неког пекара, вероватно Грка, продајући симите по граду. Касније је био кафеџија, а затим jе, обогативши се, постао трговац. Трговао је житом, свињама и давaо новац под интерес, „зеленашио“. Као трговац житом и свињама имао је добре везе у Пешти и Бечу. Умро је почетком двадесетог века и сахрањен је на пожаревачком гробљу. Примио је српско држављанство.
Д. Динић