ЗЛОЧИН ИЗ МРЖЊЕ
По подацима ОЕБС-а број случајева злочина из мржње које је забележила полиција у Србији је са 66 из 2020. године скочио на 109 у 2021. години. О злочинима ове врсте ретко кад чујемо у медијима, а још ређе о онима на које су најчешће уперени. Међутим, не можемо игнорисати чињеницу да се број злочина из мржње у годину дана готово удвостучио. Шта Србија ради по питању овог проблема и назире ли се његово решење?
Злочин из мржње у кривичном праву представља злочине у којима починитељ напада жртву због припадности одређеној друштвеној групи. Жртве овог злочина су предмет напада због њихове расе, религије, националне и класне припадности, сексуалне оријентације… Ово би била најопштија дефиниција тога шта представља злочин из мржње.
KО СУ ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА ИЗ МРЖЊЕ?
Етничке и националне нетрпељивости народа на простору бивше Југославије свој врхунац су доживеле у последњој деценији двадесетог века у ратовима који су однели више десетина хиљада живота. Сведоци смо да се националистичке пароле из тог времена могу чути и до ових дана. На велику жалост, позорница на којој се обично такве пароле срећу јесу неке спортске манифестације, а људи који их скандирају често дубоко несвесни њиховог значења.
Осим нетрпељивости према народима из бивше државе, појављују се групе које су често на мети напада. Посебно су учестали напади, и то као злочини из мржње, на Роме и припаднике ЛГБТ популације.
Роми су традиционално у веома лошем положају у Србији, али и у осталим земљама Балкана. О дискриминацији Рома пише и Саша Гајин, доктор правних наука, који указује на то да је та дискриминација дубоко укорењена у нашем друштву. Постојање предрасуда према Ромима резултирало је у великом броју злочина из мржње према њима. Један од најгорих десио се 1997. године када је у Београду убијен тринеастогодишњи дечак Душан Јовановић. Ово није усамљен пример оваквог злочина према Ромима, а тачан број је врло тешко утврдити, јер се за већину њих никад и не сазна.
Друга група која се налази у једној од најтежих ситуација у нашем друштву јесте ЛГБТ популација. На сваком од Прајдова у Србији почевши од првог, одржаног 2001. године у Београду, па све до последњег Европрајда одржаног ове године, сведочимо узнемирујућим, насилним догађајима. Први Прајд је обележио велики број повређених, као и мала заинтересованост полиције да спречи насиље. То говори о постојању много дубљих проблема. Ипак, нису ти примери злочина и говора мржње, као и дискриминације, усмерених против ЛГБТ популације присутни само за време Прајда. Они се дешавају готово свакодневно, што је само још један од разлога зашто је ова група једна од најугроженијих у нашем друштву.
Борба Србије против злочина из мржње
Постоје неки правни механизми који служе спречавању злочина из мржње. У Европи се на том проблему ради већ деценијама, а код нас се децембра 2022. године навршава прва од како је уведен као одредба у законодавство Републике Србије. Томе је претходила дуготрајна дебата и упућивање иницијативе институцијама од стране Kомитета за људска права и Геј стрејт алијансе.
Kолико је тај правни механизам користан? Kод тог питања настаје проблем. Уколико знамо да је његов циљ да на одговарајући начин казни особу која је нанела штету некоме само зато што је различит и да спречи да се исти злочини понављају у будућности – можемо доћи до веома разочаравајућих закључака. Број оних који су процесуирани и осуђени у сталном је опадању у последњих нешто више од 10 година. У прилог томе говори и бројка да у периоду од 2009. до 2012. имамо у просеку 29.5 осуђених годишње за злочин из мржње, док у периоду од 2018. до 2021. само 8, а број злочина из мржње се константо увећавао.
Да ли је проблем у неефикасности тог механизма? Да ли је проблем у његовом недоследном спровођењу? Или су ти проблеми толико дубоко усађени у наше друштво да се мора тежити неком другачијем решењу? Kоји год да је узрок стања у ком се налазимо, једно је сигурно – ми још увек нисмо пронашли лек за наш страх од другачијег.
Аутор: Војин Лешевић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“