ГРАД ПОЖАРЕВАЦ ПРОСЛАВИО КРСНУ СЛАВУ-СВЕТУ ТРОЈИЦУ
Саборовањем против отуђења
Светом литијом улицама Пожаревца, архијерејском литургијом и резањем славског колача у Саборној цркви у недељу, 19. јуна, као и свечаном академијом дан пре, Пожаревац је прославио своју крсну славу, Свету Тројицу. Овогодишњи домаћин славе био је градоначелник Бане Спасовић који је колачарску дужност у наредној години предао свом заменику Саши Павловићу.
У пожаревачком Центру за културу, у присуству руководства локалне самоуправе, грађана, представника цркве, полиције, јавних предузећа и установа, уочи славе одржана је свечана академија. У културно-уметничком делу програма учествовали су Црквени хор Свете Петке, Градски женски хор „Барили“, Градски ансамбл народних игара и песама и КУД Костолац.
Градоначелник Пожаревца Бане Спасовић истакао је на академији да градску славу доживљава, као своју личну.
-Добро знам да је једно од главних начела хришћанства осећај заједништва са породицом, комшијама, суграђанима, сународницима, али и другим народима. Отуђење било какве врсте одувек је било нешто против чега се Српска православна црква борила позивањем на богослужења, која се одвијају под сводовима цркве. Поред слављења хришћанске цркве, одувек сам сматрао да је боравак људи на једном месту, за цркву подједнако важан циљ, који је вишеструко користан по заједницу и сваког човека понаособ. Овај сегмент деловања цркве се показао као најпотребнији, управо у времену у коме данас живимо. Нисмо се ни осврнули око себе, а увидели смо да се налазимо усред утакмице, која има за циљ стицање што већег материјалног добра. Међутим, када би за тренутак застали и добро размислили, мислим да би већина схватила да у тој утакмици заправо и не жели да учествује. Где и када се изгубила граница између обезбеђивања пристојног живота своје породице и безглаве потраге за материјалним стварима, које нам често не значе ништа? Када то кажем, мислим на материјалне ствари, које попут деце које одбаце играчке и ми ствари одбацимо када нам досаде. Када мало боље размислимо, за њима често жудимо све докле их немамо, а када их добијемо више их и не желимо. Чини ми се да је све то директна последица отуђења људи једних од других и комуникације, која је све више заступљена без директног, без погледа очи у очи… Разговарати са пријатељем или чланом породице, а не моћи га потапшати по рамену, ако је тужан или му не стиснути јако руку, када му се нешто честита, није особина људског, она особина која је потребна да би био човек, рекао је Спасовић.
Међусобно удаљавање људи, у Србији је започето њиховим удаљавањем од цркве у другој половини 20. века. Од тада је све мање саборовања, све мање људи у литијама. -Зато је важно, да се на наш позив одазове што већи број грађана и дође да учествује у градској литији, поручио је Спасовић.