Александар Саша Антонијевић, рођени Пожаревљанин, пре него што је постао први солиста Канадског националног балета у Торонту, наступао је у Швајцарској у оквиру Циришког балета. Дипломирао је у Балетској школи у Новом Саду у класи Ксеније Дињашки. Пре одласка у Швајцарску наступао је у Југославији као партнер чувене Ашкен Атаљанц. У канадској штампи представљали су га као наследника славног Нурејева. Године 1986. наступио је на Интернационалном такмичењу у Лозани где је освојио сребрну медаљу уз признање да је први југословенски ђак коме је припала част да учествује на овом такмичењу. На најтежем балетском такмичењу у свету, у Варни, Антонијевић је, половином 1988. освојио Диплому части и са тим признањем отишао у војску.
– Што се више развијам то боље осећам какву сам подлогу стекао у Новом Саду од моје професорке Ксеније. Ја још увек учим и растем као играч. И директор Балетске компаније господин Ред Андерсон веома је задовољан са мном па не морам да бринем. Сада су ме унапредили у првог солисту, а за годину две могу да постанем и првак Канадског националног балета. Ни новосадски ни београдски балетски ансамбл нису били заинтересовани за мене. Да сам остао у Југославији највероватније да би још увек био у неком хору, испричао је Саша Антонијевић новинарима приликом једног боравка у Југославији.
Млади играч има да се начека док се не изређају они који су пре њега чекали да им младост прође, па да тек онда дођу до репертоара. А кад ће играчу дати репертоар, него док је млад, док има снаге, док су му зглобови гипки и снажни. Саша ће ову снагу имати још пет, шест година. Са тридесет година већ почињу да севају зглобови и да боле ноге.
– Четири године ни мени није хтео да каже да је одлучио да оде напречац. Ми смо за њега планирали нешто сасвим друго. Тек када сам га посетила у Торонту, испричао је шта му се догодило у Београду. Требало је да уз Душана Симића игра једну солистичку ролу у поставци Лидије Пилипенко. Када је видео колико је Саша млад, Симић га је буквално избацио, испричала је Ксенија Дињашки.
Александар Антонијевић је у Канадском националном балету тумачио улоге Алберта у „Жизели“,
Базуила у „Дон Кихоту“, Принца у „Крцку Орашчићу“, Маркуција у „Ромео и Јулији“…Играо је и многе савремене балете које су за Канадски национални балет припремали познати светски кореографи попут Кранка, Форсајта, Нојмајера, Калијана, Куделке…
Током 1994. наступао је као гост у Јужној Африци, у Јоханесбургу у оквиру програма који је био посвећен годишњици од смрти Џорџа Баланшина. Са својом сталном партнерком Кимберли Глазго, у Лондону је играо на гала концерту који је организован под покровитељством принцезе Дајане. Следили су и наступи у Токију и Сарасоти на Флориди.
-Волео бих да играм код куће, мада би се тај долазак веома тешко уклопио у мој календар. Но, уколико би ми се указала прилика да играм са Ашхен Атаљанц, вредело би труда. Ми смо играли као партнери док смо били ђаци и припремали се да будемо партнери на сцени тако да смо обоје били тужни када сам отишао, сећања су Антонијевића објављена пре 25 година у нашем листу.
М.В.