2021-05-09T09:15:12+02:00 9. маја, 2021. 09:15 |

Проф. др Марина Николић: Живеће српски језик

Пажњу јавности ових дана привукао је Речник појмова из периода епидемије ковида доносећи речи и изразе који су врло брзо са лексичке периферије продрле у језик медија и свакодневни говор. Дело ауторски потписују проф. др Марина Николић и др Светлана Слијепчевић Бјеливук. Имајући у виду да је Марина Николић Пожаревљанка, искористили смо прилику за сусрет који смо овековечили кроз рубрику „Успешни међу нама“.



Марина је ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и руководилац одсека Опис и стандардизација савременог српског језика, најмлађег при Институту за српски језик Српске академије наука и уметности у Београду. Аутор је више од 70 радова, студија и прилога који се најчешће баве савременим српским језиком, његовом стандардном реализацијом и дијалектима, синтаксом и језичком културом, а до данас је  самостално или у коауторству објавила пет књига. Како је њена биографија више него импозантна, разговор смо свели на строго ограничен новински простор.

– Рођена сам у Пожаревцу, јануара 1982. године, али ми је порекло јужњачко, чиме се поносим. Родитељи су родом из околине Бабушнице, али су их путеви у различито време и на различите начине довели у град под Чачалицом у коме смо сестра Маја и ја рођене. Отац је био кључна фигура у одрастању, али данас нажалост више није међу нама, а уз мајку Мирославу, Маја ми је одувек била највећа подршка. Иако с почетка академски различито усмерене (она је инжењер саобраћаја), десило се да нам се професије приближе, те смо обе тренутно у области образовања, она средњошколски а ја универзитетски професор, прича наша саговорница, која, сећајући се одрастања додаје:  

– Похађала сам  Основну школу „Вук Караџић“, имала сјајне наставнике од којих сам стицала завидно знање и огромну подршку. Међу њима посебно памтим наставницу Агнеш Гроздановић, која је „избрусила“ моје знање српског језика и приволела ме чарима не само српског већ и природног људског језика у целини. Друга љубав ми је била музика. Но, иако сам завршила Нижу  потом и Средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“, пут ме је одвео на поље лингвистике, прича Марина, која је по Филозофском факултету у Новом Саду уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду где је  је под менторством академика Предрага Пипера докторирала 2012. године.

ДИЈАЛЕКАТ ЈЕ МАТЕРЊИ   

– Није лако бити научник у Србији. Лингвистика припада пољу хуманистичких наука, које су, иако идентитетске науке, често запостављене јер се сматра „да не доносе новац“. Такав став је уопштен и јавља се и у развијеним земљама. Међутим, издвајања за науку, па и у земљама окружења, знатно су већа него у Србији. Мој први посао био је посао професора српског језика и књижевности у неколико школа у Пожаревцу, али сам школовање наставила, магистрирала и почела да радим као научни сарадник у Институту за српски језик Српске академије наука и уметности. Посао је невероватно занимљив – ја истражујем савремени српски језик, посматрам и описујем његов развој, кретања у свим смеровима, од речи, преко реченица, до читавог јавног, приватног и службеног дискурса. Посебно ме занима језичка култура и посматрам је као процес који се никада не завршава, ни код појединца, ни код народа у целини, каже Николић. 

Приликом разговора, посебно нас је занимало коришћење страних речи, скраћеница, нових појмова, као и утицај телекомуникационих средстава на српски језик.

-Влада мишљење да смо најнеписменији народ, да је српски језик у очајном стању, да ће бити уништен, да ће ћирилица нестати, а српски језик изумрети. Наиме, то су све фаталистички сценарији и засновани су на раширеним предрасудама. Најпре, треба урадити добар попис становништва како бисмо стекли утисак о неписмености, српски језик ће живети докле год живимо ми који њиме говоримо. Сад, како ће он изгледати у будућности, остаје да видимо. Могу се, из научног угла, дати неке претпоставке. На пример, граматика је кичма једног језика, да се метафорички изразим и она је стабилна. Речи долазе и одлазе, с неким новим појмовима или појавама. Комуникација на интернету посебна је тема и врло широка, али укратко – нова средства условила су и другачије моделе комуницирања. 

Свака генерација, па и свако занимање има свој жаргон и он је пожељан јер има колективно-идентитетску функцију, зближава нас са другарима, колегама, саборцима, свакоме од нас дијалекат је, а не стандард, матерњи језик, па кад смо под емотивним набојем моментално прелазимо на дијалекат. Уз псовке се, научно доказано, лакше издржи и физички и емотивни бол, тако да свака реч, израз, реченица има свој смисао и место у језику. Али – баш о томе треба водити рачуна: када, са киме и у којој ситуацији ћемо та средства користити. Онај ко има висок степен језичке културе лако ће се и успешно са свима и у свакој ситуацији споразумети. Богатство различитих језичких средстава и њихово успешно коришћење суштина је језичке културе, сазнајемо од Марине, која на питање како јој протиче дан, одговара: 

И ДАЉЕ ПОЖАРЕВЉАНКА

– Лепота рада у науци и на универзитету јесте и у томе што можете располагати својим временом. Посебно у друштвеним и хуманистичким наукама, где нисмо много везани за простор. Волим да спавам дуже, али зато је иза мене много непроспаваних ноћи за компјутером. Када се приближе рокови за предају рада или књиге у штампу, нема паузе. Али увек има времена за пријатеље и дружења, у чему посебно уживам као и у рекреацији, шетњи или јоги. Моји се баве пчеларством и ту доста помажем, јер  посао око пчела и меда  је изазован, али и најслађи!

Да ли је често у родном граду и среће ли се са другарима из детињства, наша саговорница говори:

–  И даље сам Пожаревљанка и формално и суштински, иако се професионално крећем на релацији Београд – Косовска Митровица. Бурјан је моја месна заједница, највећа у граду, нажалост недовољно уређена, еколошки и инфрастуктурно. Често сам у Пожаревцу, ту ми је боравиште и волим да попијем пиво с пријатељима у некој од локалних пивница,  али ми је жао што град нема више паркова и зеленила. Зато радо одем на Чачалицу, у Љубичево или на Тулбу.

О томе шта тренутно ради и која је њена порука младим људима који се ових дана одлучују за средње школе или факултете говори:

– Ту је неколико пројеката, бавим се српским јавним дискурсом и новим речима у јавној употреби. Занима ме и феминистичка лингвистика, као и појава све већег броја нових фемининатива у складу с тежњама остварења родно осетљивог језика. Испуњава ме рад на факултету у Косовској Митровици где је седиште измештеног Приштинског универзитета, прави је студентски град, све врви од младих људи жељних знања, али и забаве. Услови за студирање су веома добри, настава савремена, а програми су прилагођени садашњем тренутку, па бих позвала све који године завршавају средњу школу да упишу Филозофски факултет у Косовској Митровици, јер ће међу бројним програмима сигурно успети да нађу оно што их занима, каже Марина Николић и закључује: 

– Иако области којима се бавим можда некоме не изгледају перспективно ни довољно профитабилно, једно је сигурно – најбољи ће постати успешни и признати, а то је највећа сатисфакција сваком човеку.

Влада Винкић