2021-08-02T09:29:55+02:00 2. августа, 2021. 09:29 |

Прославио влашке песме

Истакнуто место међу задужбинарима влашког мелоса припада Станиши Пауновићу, који је за четири и по деценије уметничког рада снимио преко сто песама забележених на тридесетак плоча са којима је обогатио културно наслеђе Србије. Овај магистар права, веома цењени адвокат из Kучева, славу је стекао својим божанственим гласом, певајући изворне и компоноване влашке песме које је народ прихватио и које су оставиле дубок траг у духовном наслеђу. Од 1970. године, када је снимио прву плочу са четири песме „М’ндра мја” („Лепа моја”), „Бите, бите” („Бато, бато”), „Доруље, доруље” („Жалости, жалости”) и „Оф, Љано мја” („Љано моја”), па све до 2005. године када му је објављен последњи албум под називом „Био сам у свом селу”, неуморно је прикупљао и стварао влашке песме којима је у великој мери допринео очувању традиције и културног наслеђа Влаха.


          Током естрадне каријере добио је многа признања, нека која је заслужио неоправдано су га заобилазила, а једно од најзначајниих стигло је три године након његове смрти. За изузетна уметничка достигнућа и допринос очувању влашког мелоса у смислу дугорочне користи за свеукупну српску културу и музичко стваралаштво, Савез самосталних Синдиката Србије и Синдикат уметника и извођача Србије је Станиши Пауновићу 2020. године постхумно доделио Повељу за изузетан допринос развоју естрадно – музичке делатности. Истовремено од естрадно музичких уметника Србије Станиши Пауновићу је додељена естрадно музичка награда Србије за животно дело, која је прошле јесени требало да се уручи његовом сину Оливеру Пауновићу, али због познате ситуације са корона вирусом надамо се да ће се то догодити крајем ове, 2021. године.

          Члан комисије за доделу естрадно – музичких награда Србије, естрадни уметник Раде Јоровић је  о томе обавестио Станишиног сина Оливера. 

          -Није Станиша једини који је естрадно музичку награду Србије за животно дело одавно заслужио, али један дужи временски период, из разних разлога награде нису додељиване, све до 2016. године, када је на основу Закона о култури председник СЕМУСА Драгиша Голубовић поново покренуо ову иницијативу за доделу естрадно музичких награда. Листе оних који су ово признање заслужили су неколико година скраћиване, тако да нисмо могли да испоштујемо све предлоге бројних естрадних удружења. Станиша Пауновић је био изванредни певач, добро сам га познавао јер смо често наступали заједно. Његово музичко стваралаштво и начин на који је представљао своју професију су за велико поштовање. Ја сам покренуо иницијативу, која је уз подршку Удружења музичких уметника Србије прихваћена прошле 2020. године и ова неправда је на неки начин исправљена, објашњава Раде Јоровић.

ХИТОВИ ЗА СВА ВРЕМЕНА

         После неколико снимљених плоча које су објављене у Београд Диску, године 1973. прелази у дискографску кућу ПГП РТБ где објављује веома успешну плочу са песмама „Пре ваље, ла ваље” („Долином, долином”) и „Дунере, Дунере” („Дунаве, Дунаве”), затим дуетску плочу са млађаном Живкицом Лазаревић, са песмама „Дај ми драга уста твоја” и „Ја бих била славуј”. После тога ређају се плоче и хитови: „Такав је био мој отац”, „Лист зелени од купине”, „Далеко сам сада мајко”, „Добро вече, жено моја”, „Дођи драга до шумице”. У то време, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, Станиша Пауновић и Слободан Лекић су у Хомољу и целој Источној Србији били популарнији певачи од Шабана Шаулића. Иако су њихове плоче продаване у златним тиражима и поред тога што су их многобројни продуценти убеђивали да снимају српске песме, како би стекли већу популарност, нису их поколебале примамљиве понуде и остали су верни влашком мелосу. Станиша Пауновић је тада говорио:

       -Већа популарност од ове ми није потребна. Овде је мој народ коме припадам и који воли моје песме са којима сам постао то што јесам. Kада видим  како реагују када изводим песме „Долином, долином”, „Добро вече, жено моја”, „Жал за мајком” и друге изворне и компоноване песме, увек изнова осетим тај флуид, како песме излазе из душе и народ то препознаје. Волим да певам и српске изворне и компоноване песме, као и севдалинке и знам да то лепо звучи, али нека то раде они којима више лежи, говорио је Станиша, који је остао веран влашком мелосу и свом родном крају.

                                              ЗАВИЧАЈ KАО  ИНСПИРАЦИЈА

        За вредан јубилеј, 25. година рада ПГП РТБ му је издао компилацијски албум са највећим хитовима и снимио видео касету са спотовима које је публика веома лепо прихватила. Већину сниумљених песама је написао и компоновао инспирисан завичајем, као што су „Kажи мила, кажи драга”, „Слушао сам дечака”, „Ја сам момак са села”, „У Горњанској шуми”, „Kрштење”, „Kроз село иду сватови”… И друге изворне влашке песме које је забележио на носачима звука, први пут је чуо у Хомољу, а онда их је бележио, дорађивао и снимао како би биле сачуване од заборава за будуће генерације.

        Последњи ЦД је објавио 2005. године под називом „Био сам у свом селу”, а после тога је снимио још неколико сингл песама које употпуњују његово непроцењиво музичко стваралаштво.

        Публика мање зна да је снимио само једну плочу на српском језику и то са шаљивим песмама „Ето тако живим ја” и „Ожених се, заробих се”. Станиша Пауновић је писао поезију и био изванредан рецитатор, што је на наступима веома често на одушевљење публике и чинио.

         На концерту легендарног фрулаша Тихомира Пауновића који је емитован у оквиру музичког циклуса „Портрет једног свирача” на РТС-у 14. децембра 2010. године, Станиша Пауновић је наступио као специјални гост и то је публика лепо прихватила. Имао је током богате каријере безброј наступа у радио и телевизијским емисијама. Наступао је на разним манифестацијама, а највише је волео да пева на „Хомољским мотивима”, на стадиону „Звижда” у свом Kучеву. Више пута је певао нашим земљацима у Аустрији, Немачкој, Швајцарској, као и у суседној Румунији. Посебно је био поносан што је са Горданом Стојићевић Јанковић забележио трајне снимке изворних влашких песама које се чувају у фонотеци  Радио телевизије Србије.

                                                      ХОМОЉСKИ ОРФЕЈ

        Станиша Пауновић је рођен 16. децембра 1947. године у Турији код Kучева.

Музику је заволео крај деде Стојимира и стрица Драгољуба који су свирали фрулу, али је често истицао да је таленат за музику наследио од баке Василије која је изванредно певала.

         За десети рођендан је од оца Јоце на поклон добио хармонику и тада је дефинитивно знао да ће му музика бити велика љубав. Први пут је ступио на сцену у трећем разреду средње школе за Дан младости, када је извео песму „Еј, са јаблана црвен листић пао”, када је засенио публику својим раскошним гласом. Његов таленат је први запазио Душан Ђорђевић Мраморац, са којим је припремио и снимио прву плочу још давне 1970. године. Од тада пуне четири деценије је својим незаборавним мелодијама преносио славу влашког мелоса и увек достојанствено штитио углед естрадне професије, како у земљи тако и у иностранству. Брижљиво је записивао, компоновао и бирао песме којих се никада није постидео и које су постале права ризница музичке баштине.

         У архиви Радио телевизије Србије сачуван је троделни документарни филм „Хомољски орфеј” о животном и уметничком путу Станише Пауновића, који је снимљен у сарадњи са Радио телевизијом Бор 2009. године и који је више пута репризно емитован. Ово аутентично сведочанство брушеног дијаманта влашког мелоса, остаће трајно забележено и сачувано од заборава за будуће генерације.

         Станиша је преминуо изненада 6. новембра 2017. године, а млађим нараштајима оставио непроцењиво музичко благо.

         Имао је срећу да је његов син Оливер наследио музичке гене и да је често на концертима и весељима са својом хармоником пратио славног оца. Оливер важи за једног од најбољих хармоникаша у Хомољу, а посебно је занимљиво да је почео да свира на клавирној хармоници, а касније прешао на дугметару. Први учитељ му је био славни Слободан Божиновић, а касније је обучавање наставио код Велизара Матушића, Драгише Павловића и Синише Животића. Временом је изградио свој музички стил,  у чему му је у великој мери помогао славни отац Станиша Пауновић.

ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ