Раде М.Обрадовић је књижевни стваралац, културни посленик, хроничар Хомоља, Млаве и Стига, истраживач и чувар традиције а да се његово животно усмерење итекако уважава, говори признање које су му за полувековно ангажовање Општина Петровац на Млави, Народна библиотека „Ђура Јакшић“ и Културно просветни центар доделили минуле године. Ко га познаје истиче да као песник може за час да изнедри изузетне стихове којих се не би постидели ни много познатији песници, али и да је у стању од јутра до вечери проведе у депоу архива или библиотеке и без предаха истражује сегменте историје краја у коме је одрастао и данас активно „троши“ седму деценију свог живота: у вољеном Великом Поповцу и околини.
Широм Србије познат је, не само колегама „по перу“, као идејни творац и оснивач манифестације ,,Ћирилица – огледало српске душе“ која се одржава у порти цркве Светог Пророка Илије“ у Великом Поповцу.
Члан Удружења књижевника Србије, Раде М.Обрадовић добитник је сијасет награда од којих издваја признање ,,Бранко Миљковић“ додељено у Нишу 2005.године, награду Краљевског Књижевног клуба „Карађорђевић“ добијену 1995. године, Признање Општине Петровац на Млави ,,4. јун“ за очување културне баштине …
Радета М.Обрадовића посетили смо у Великом Поповцу, у кући која се налази у дворишту старом 300 година. Са поносом и сетом сећа се оца Миодрага Мике Обрадовића, болничара и мајке Војинке, кројачице. Радо се сећа и доба детињства: водећи нас кроз двориште показује нам најпре бунар.
– Онај бунар стар је два века, а крушка караманка под којом стојимо је из 1876. године када ју је засадио мој чукундеда Обрад Миловановић на дан када је пошао у српско-турски рат и занимљиво је да и дан данас рађа здраве и сочне плодове. Желео бих да је фотографишете и објавите, макар се моја слика и не појавила у новинама, јер она је део не само мог живота… замолио нас је саговорник.
Улазећи у његову радну собу која је уједно импозантна библиотека и својеврстан музеј, као да се и сами враћамо у историју: уз то што се бави књижевним радом, пасионирани је сакупљач културног блага овог краја, ту је вредна археолошка збирка, видео и тонски записи… Како каже, Раде је од малих ногу тежио да сазна нешто више од својих вршњака, посебно када је сазнао да је Велики Поповац имао чувеног проту Станојла Т. Драгуљевића који је поседовао највећу приватну библиотеку. Тако је и сам почео да сакупља књиге:
– Отац ми је купио књигу „Урош и Мрњавчевићи“ коју сам у даху прочитао и ево, ту је и данас, у мојој библиотеци. Но, то се некако поклопило са једним догађајем који ме је трајно увео у воде писаног стваралаштва. Мој рад из основне школе „Ово пишем о теби, књиго“ донео ми је, као ученику основне школе, прву награду на књижевном надметању – гимназијалаца, каже Раде М.Обрадовић који је убрзо почео да прикупља старе и ретке књиге, документа, рукописе али и археолошке предмете, јер је кроз село пролазио Римски пут Via Militaris а први предмет који је пронашао био је новчић римског императора Александра.
– Временом се све то испреплитало, али је имало основну нит које сам се држао. Археологија и аматерска истраживања упућивала су ме у историју, ја сам њено проучавање везао првенствено за овај крај који је тромеђа Млаве, Хомоља и Стига. Тако сам почео да истражујем и ближу историју, и већи део истраженог бележим. А када су ту папир и оловка, није било тешко да инспирацију коју сам налазио свуда око себе прибележим и путем поезије или прозе, једноставно нам је објаснио Раде М.Обрадовић.
А, једноставност је одлика великих људи. Такав је Раде који нас је уз све поменуто импресионирао и сопственим писаним опусом. За њим су бројне књиге песама, роман, монографије о насељима, црквама, манастирима, приче о знаменитим људима…
Из свега виђеног заискрила је констатација: дани, недеље и месеци проведени на терену, читаоницама, архивама, таванима, подрумима, писање и само штампање књига није нити ће бити ни мало јефтино.
– Ја сам сваки уштеђени динар улагао у овај рад. Није тајна да је чак нешто и од ретких књига из моје колекције продато, не би ли светлост дана угледало издање које ће значити будућим генерацијама. Новац је релативна ствар и када кренемо на онај свет, прекрстимо руке, кренемо у Вечност-нећемо понети са собом новац, али ћемо оставити нешто по чему ће нас се сећати потомци. Наравно, имао сам и подршку једног броја људи који знају шта значи овакво ангажовање, но, ја сам се држао својих оквира, одговара Обрадовић.
Највећу подршку у овом ни мало лаком послу Раде деценијама има у супрузи Олги.
– У почетку Олга није могла да схвати шта значи то да одем од куће и нема ме два -три дана. Наравно, није знала колико је тешко да пронашеш код кога да преноћиш када одеш у Архив Србије, и као рудар копаш по руднику докумената не би ли пронашао оно што тражиш. Наравно, када је настала прва, друга, трећа књига, онда се њена сумња претворила у подршку…
Раде и Олга имају кћер Виолету и сина Владана, као и унуке Милоша, Милана, Урош и Душана који ми је најдрагоценији и највише ми помаже.
– Често му рецитујем дечије песме и желим да их запамти од свог деде. Ја нисам имао таквог деду да ме поведе у неки свој свет, али ми је био и остао духовно-песнички вођа Војислав Илић млађи, који је импресивно описао свој крај, своју Ореовицу и посебно–свој последњи сусрет са родном кућом када се дубоко разочарао. Искрено речено, и ја сам за читав свој досадашњи век чекао боље дане, али их, да будем искрен, нисам дочекао.
Влада Винкић