2021-10-04T08:52:36+02:00 4. октобра, 2021. 08:52 |

Ради скалпелом, ствара четкицом

У галерији „Круг“ у Петровцу на Млави приређена је поставка слика аутора Бранка Лукића, члана Удружења ликовних уметника Петровца на Млави. Нашу пажњу и повод за разговор привукла је чињеница да је основ Лукићевог професионалног опредељења надасве хуманост, јер овај Петровчанин је хирург специјалиста. Како на почетку сусрета вели, сликарство је након породице и медицине његова трећа љубав, у којој налази спокој и прикупља енергију за нови дан. 

Бранко је рођен последњег дана јуна 1956. године у Мостару. Уз брата и сестру одрастао у породици ратног официра, капетана Милоја и мајке Милице домаћице. Херцеговачки камењар, река Неретва и Стари лучки мост били су саставни део његове свакодневице коју је са другарима неисцрпно истраживао и упознавао равно дванаест година, када се породица Лукић, због очеве службе, сели у Београд. 

– У главном граду тадашње Југославије завршавам основну школу и 9. Београдску гимназију, док на очев наговор школовање настављам на Војној академији. Но, када се једно мора, а срце те вуче у друге воде, упркос сјајним оценама напуштам Академију и пола године физикалишем на аеродрому не бих ли вратио новац за школарину, сећа се овог животног периода доктор Бранко Лукић.  

ИЗ ВОЈНИЧКОГ СТРОЈА У ХИРУРШКУ САЛУ

Током „враћања дуга“ паралелно припрема пријемни испит за медицину коју је његова тадашња девојка студирала већ годину дана и храбрила га да ће сигурно бити примљен ако у генерацији буде најбољи приликом решавања теста. 

– Доња граница била је 62, а ја сам имао 62,5 бодова и то због успеха у Гимназији, чиме озваничавам улазак у медицинске науке. Но, као особа немирног и истраживачког духа, на студијама оснивам Планинарско друштво са којим смо обишли читаву Југославију. Наравно, студије нисам запоставио ни у једном тренутку, а посебно се усмеравам на хирургију, због које касније долазим у Петровац,  прича  Лукић, који је данас директор Опште болнице у Петровцу на Млави.

Када је о медицини реч, желевши да у што већој мери осавремени методе рада,  сада већ далеке 2001. године у петровачку болницу  уводи лапараскопску хирургију.

– Ментор ми је био доктор Срећко Босић, хирург Опште болнице у Пожаревцу. Стручњак, сјајан сарадник, у послу ненадмашни професионалац, а у слободним тренуцима другарчина. Након тога у Петровцу је годинама рађена лапараскопија, а тим су уз моју маленкост чинили доктори Зоран Митровић и Обрен Јоксимовић, који на жалост више нису међу нама. То су, чини се,  биле моје најлепше године на послу: много се радило, али успешно и са великим задовољством, слушамо доктора Лукића и разговор усмеравамо ка водама сликарства.

Детаљ са отварања Бранкове изложбе у Галерији „Круг“                            (Фото: Архива Б.Лукића)

– Цртеж и боје привлачили су ме од раног детињства, још из мостарског доба. Веома рано сам почео да сакупљам слике. Касније, као свој човек, дешавало се да добијем плату, а кући уместо новца донесем пар слика, каже наш саговорник и додаје: 

– Учествовао сам у бројним ликовним колонијама и неретко био њихов спонзор. Пре неких десет година помагао сам, данас почившем другару, Сими Јевтићу из Жабара у организацији колоније и дуго седео са једним нашим познатим сликаром који живи и ствара у Паризу. Молио га да ми уради једну слику, а он је хладно одговорио: „Хоћу, али знаш ли колико вреди мој потпис?“. Без размишљања сам одговорио: „Сјајно, уради ми слику и немој да је потпишеш!“. Затечен, устао је, отишао до аутомобила узео слику и поклонио ми је. Потписану, наравно, уз осмех прича Лукић.

ПОШТО МОЈА СЛИКА?

Бранко Лукић је у старој кући направио галерију не би ли своју децу увео у воде сликарства чији је до тада био само љубитељ. Тако је сам почео да слика, самоук, у помало позним годинама. 

– Нисам желео да ме било ко учи. Имам неколико добрих другара, сликара и они су ми велика подршка. Радим уља на платну и лесониту, а куриозитет мог рада је да су ретки радови чији настанак траје дуже од неколико минута. Толико је довољно да пренесем своје импресије. Поклонио сам више од две стотине слика и задовољство ми је када их видим на нечијем зиду. Пре неких годину дана свратим код другара кога нисам видео дуже време и пијући кафу загледам се у једну од слика на зиду. Баш по мом укусу. Одушевила ме је и да ми друг није рекао да је у питању моје дело, ја бих тражио да је купим, не питајући за цену. 

Како каже, да којим случајем живи у Београду доктор Бранко би засигурно уписао и завршио историју уметности, а његова и заслуга неколицине петровачких сликара је што Удружење ликовних уметника Петровца од пре седам година поново ради. До данас је учествовао на десетак ликовних колонија и имао две самосталне изложбе. 

-Два пута сам се женио. Из првог брака имам кћер Катарину, а из другог Милицу и сина Филипа. Немају везе са медицином, сви су уметничке душе расли окружени књигама и сликама. Иначе, Мица је завршила дигиталну уметност, лепо слика, боље од мене  и посебна ми је част што је управо она отворила моју изложбу. А ја сам, волим да седим у галерији, слушам музику и ћутим. Деси се да по месец дана не начиним потез кичицом, а потом за једну ноћ настане сијасет слика. Највише радим зими. Заложим смедеревац, донесем мезе и радим док се лагано окупља моје друштво. За крај да вам откријем тајну: скоро све моје мајице су уфлекане бојама, јер када ми се слика заборавим да их скинем. Супруга се љути, али шта ћу … ћутим и радим, духовито закључује Бранко Лукић. 

Влада Винкић