Другонаграђена прича овогодишњег конкурса Реч народа за кратку новинску причу „Миливоје Илић“ је „Радозналост “ ауторке Драгане Јевремовић из Пожаревца.
Ову, као и одлуку о првом и трећем месту једногласно је донео трочлани жири који су чиниле главна и одговорна уредница „Реч народа“ Татјана Роквић Стојковић и новинарке овог недељника Милена Перишић и Ивана Радоњић.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
Прича „Радозналост“ Драгане Јевремовић коментар је наших нарави и комшијских односа пуних зависти. Трка за престижом и мишљење да је трава увек зеленија у комшијском дворишту провлаче се кроз причу већ годинама актуелног одласка наших људи у бели свет.
Радозналост
Тиха, звездана ноћ. Баба Милева житељка већ поодавно овог магичног села, не може да спава. Чула је за то цвеће, али не зна му име. Комшије су га донеле прошле године са летовања у Турској.
Баба Милева је решила да га набави пошто- пото. Али је прати баксуз: њена комшиница Живослава има баш то цвеће. Никоме не да пелцер под изговором да неће да га чангрља. Прочуло се да је цвеће процветало прошле године. У тој години, оженио јој се унук и удала унука.
Унук је нашао богату младицу чији су родитељи у Швајцарској, а унука се удала за момка који живи у Шведској, који се довезао као принц у доброј лимузини, а на таблици од аута велико слово „С“. Он се зове Славиша, па је баба мислила да је прво слово свог имена ставио на таблицу, јер је то сад модерно. Донео је пуне кесе разних бомбона, да ти памет стане, чоколаде по метар дугачке; донео је и неке оволичке банане да човек ни на зуб не може да их стави. Кажу да је то сад шик! Све је било лепо, док се није сазнало да је био два пута ожењен. Није он био крив, жене му нису ваљале. Чувши о свим тим лепотама, баба Милеви од зависти почеше да сијају очи као канделабри на улици.
Баба Милева ковала је план како да се домогне пелцера, јер и она има унуку, додуше, удавала се, али није имала среће. Можда ће овај пелцер помоћи?!
Она није разговарала са Живославом јер јој ова није вратила пресу за чварке, тврдећи да је није никад ни узела. Али, баба Милева је чекала, кад- тад платиће она тај њен лоповлук.
Живослава је као у инат држала цвеће на прозору уз ограду до улице. Али Милева, као свака Милева, била је лукава, узеће јој са прозора пелцер. Сваког петка Живослава је одлазила у град да продаје сир, а цвеће је остављала на прозору. Цвеће је мамило баба Милеву: „Ходи, ходи, да узмеш пелцер, ако смеш, ако смеш!“
Зајапурена Милева попе се на ограду и савивши се преко шиљака на огради, пружи руке, али у инат, кратке руке не дохватише пелцер. Кецеља јој се набоде на шиљак и направи рупу на џепу. Милева се мигољила и најзад је ослободила већ поцепану кецељу. Таман мало да одахне, кад наиђе комшиница Негица.
-Шта ту радиш, Милева?- упита је Негица.
-Шта радим? Ваљда видиш да чекам унуку!
-Зашто чекаш унуку пред Живославкину ограду, кад имаш своје двориште?
-А зашто ти водиш туђу бригу, као да твоју немаш?
-Боже, жено, само сам те питала!
-Па и ја само одговарам!- црвеног лица Милева пође кући.- Ма идите и ти и Живослава!
У Милевиној глави је само одзвањало : „Ма, узећу тај пелцер, макар морала да умрем! Следећег пута понећу кишобран, па с дршком ћу да привучем саксију и узмем пелцер. Она оштроконђа неће ни да примети!“
Дошао је и тај црни петак и то 13. Милеви то није било важно, само да дође до пелцера. Срела је поново комшиницу Негицу која је упита где иде.
-Идем ‘де ‘оћу, нећу ваљда и теби да полажем рачуне! Што не питаш твог Перу ‘де он иде сваког петка?
-Ју, ‘де иде, шта то причаш?!
-Питај њега, што питаш мене!
Љутита Негица, магловитог погледа, настави пут без циља.
„Боже, не можеш да се отресеш од овог народа!“ Окретала се баба Милева и лево и десно, па кад виде да никог нема, попе са на ограду, па преко шиљака забаци кишобран и повуче саксију. Откиде пелцер, али, гле, малера, не откачи кишобран и саксија паде испод прозора. Земља се растури свуда по бетону, а цвеће се поломи на неколико места.
-Ју, куку мени!- узвикну Милева и побеже главом без обзира.
Вратила се Живослава са пијаце, кад виде цвеће разбацано по бетону, поче да проклиње Милевине мачке.
Пошто Милева и Живослава не разговарају, све се стишало. Прошло је неколико месеци од тада. Цвеће код Милеве је процветало, никад га није износила на прозор и нико није знао да она има пелцер.
Једног сунчаног дана испред баба Милевине куће заустави се црни џип. Из њега изађе крупан, црномањасти младић, истетовиран и набилдован. Стаде пред баба Милеву и рече:
-Ја сам Аца!
-Драго ми је! Видим да си ти ставио „А“ на таблицу, чујем да је то модерно!
-Ма, не, баба, купио сам џип од човека из Аустрије, слово „А“ значи Аустрија.
-Е, да сам умрла, за сто година никад то не би’ знала!
Биографија
Драгана Јевремовић
Драгана Јевремовић бави се писањем из раних школских дана. Учествовала је на конкурсу за најбољи дечији роман „Неустрашива дружина“, на конкурсу за дечију песму, као и на конкурсу за афоризме. У прошлој години, на конкурсу за „Поетско Стеријино перо“ у граду Вршцу, песме су јој сврстане међу најбољима. Пише и кратке приче, међу њима и дечије које ће се наћи у зборнику. Учествовала је на наградном конкурсу за причу у пожаревачком недељнику „Реч народа“, да би у овој години освојила друго место.
Добитник је специјалне награде Народне библиотеке „Његош“ на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу. Учесник је на књижевном конкурсу Центра за културу „Војислав Илић Млађи“ у Жабарима. Драгана Јевремовић живи у Пожаревцу и поручује: „Пишите, писање вас чини бољим!“
