2020-08-23T09:59:02+02:00 23. августа, 2020. 09:59 |

Ратомир Марковић Пипика: Фудбал у генима

Ратомир Марковић Пипика активно је играо фудбал од 1959. до 1979. године и за то време одиграо је 1200 утакмица oд чега за „Млади радник“ 300. У каријери је дао око 200 голова из једноставног разлога: Пипика није био гол играч, већ „пакер“ који је атрактивним потезима намештао голове својим саиграчима. Добра решења, дриблинзи, а неретко и сјајно осмишљење фудбалске пируете, дизале су публику на ноге, у неким случајевима више и него сам постигнути гол, а наш колега, новинар Речи народа Драгољуб Брковић-Брка Пипику је својвремено у текстовима назвао „професор фудбала“.

– Једноставно, када лопта дође код мене, ја сам имао осећај да у тренутку смислим комбинацију, креирам акцију и својим колегама на терену припремим шансу за гол. И данас, у разговору са познаницима често ме питају: „Како то?“. Једини одговор је да фудбал, попут сликарства, глуме или музике не може да се научи. То је дар од Бога, истиче наш саговорник.   


Ратомир Марковић рођен је 15. фебруара 1945. у селу Петка у породици пољопривредника Радивоја и Даринке. 

– Отац је такође носио надимак Пипика, био је сјајан фудбалер, али и узгајивач коња који је са чувеном „Стишком коњицом“ учествовао у снимању филмова. Његова храброст огледала се у томе да је често изводио каскадерске вештине које глумци нису могли да изведу пред камером, прича Марковић који је од оца ипак понео ген фудбала. 

Прва четири разреда школе похађа у родном месту, наставља у Костолцу, а Економску школу завршава у Пожаревцу. Основне фудбалске кораке начинио је са другарима на прашњавим сеским сокацима родног места, не слутећи да ће га овај спорт пратити читавог живота. Доласком у Пожаревац 1959. године, када уписује Економску школу, љубав према фудбалу развија у пионирском тиму „Младог радника“, убрзо прелази у кадете и рано постаје члан првог тима „црвених“. Но, четири године школовања прошле су за трен, а чињеница да је Ратомир одрастао у сеоској средини опредељује га да упише Пољопривредни факултет у Земуну.

– Знао сам да морам да стекнем диплому а са друге стране, фудбал ме је „дебело“ узео под своје. Но, нисам се дао и имао своје гесло: знање у главу, оцене у индекс, а фудбал пред ноге! Таленат ме је одвео у „Партизан“ у коме сам играо у подмлатку, неретно тренирајући са чувеним „Патризановим бебама“. Период 1963. до 1966. године на мене је оставио траг за незаборав. Но, постојало је ту и нешто друго: ми млађи, Мрђа, Ђурић, Грбенаревић, Давидовић, Дамњановић, Слишковић, голман Дрљача, једноставно – нисмо нисмо успели да дођемо до првог тима који је невероватно јак. То је допринело да се распемо по  Југославији. Ја сам отишао у Бачку Паланку и заиграо уз Ремета, Долезала, Плачкова, Мишкова у екипи  “Бачке” високо котиране у тадашњој Другој савезној лиги, говори о том времену легендарни пожаревачки фудбалски ас. Како се сјајно показао, Пипики се отвара пут за новосадску „Војводину“. Али…

– Сплет околности, моја велика грешка и ностаглија одиграли су своје. Најпре, „Војводина“ и „Бачка“ нису најбоље сарађивали, те су преговори трајали предуго. Упоредо, имао сам понуду да одем у Штутгарт, код Холцера са којим сам играо у Омладинској репрезентацији, а у пар наврата ми је стизао позив од Вемића који је био у Француској, а ја то одбио. Са друге стране, дипломирао сам, родитељи су били у Петки, а некако се поклопило да се Младом раднику отварао пут за Другу савезну лигу. Вратио сам се у Пожаревац, „Младом раднику“ али и старом друштву из детињства: Зећа, Горан, Војче, Влада Крстић, Гашић, Влада Цегер… Тадашња база „црвених“ био је „Кафе ресторан“ у Табачкој чаршији, у коме су се фудбалери окупљали у преподневним сатима, а свако вече на Старом корзоу. Идемо десном, а враћамо се левом страном, мало гледамо лепе девојке, мало слике у излогу „Фото Росе“, сећа се Пипика.  Тако је било у вароши, а на терену…

– Сећам се шљаке, јер траве није било. Када дуне пожаревачке кошава, не видимо један другог. Играли смо са кожним лоптама које су се шнирале, а када те тај део лопте удари по челу, до сутра носиш „дангу“. Тек  1974. стадион Младог радника добио је траву када смо имали част да играмо са Партизаном.  Но, све је имало драж, живели смо скромно, а фудбал играли срцем. 

 „Млади радник“ пред Пипикин повратак био је на прагу Друге савезне лиге.

– Ту су били Сурчевићи, Горан Ивановић, Дуле Митошевић, Коковић, Стојчић… Сјајан тим коме сам се прикључио. Ипак, колико је екипа била јака, амбиције велике, толико је општинско руководство било неспремно да стане иза нас. Челници нису схватили да тим није само оно што се види на терену, већ много више од тога. Недостатак подршке коштао нас је да останемо где смо, у Српској лиги, каже Марковић који је као играч Младог радника био члан Аматерске фудбалске репрезентације Србије за коју је одиграо 13 утакмица, а која је својевремено освојила прво место на Првенству аматерских репрезентација Југославије. 

Пипика је током своје фудбалске каријере, уз тадашње фудбалске стручњаке и тренере био једини играч аматер члан веома важне асоцијације Конференције Фудбалског савеза Југославије. Вредан податак који сазнајемо је да од 1973. до 1977. године, у време чувеног Миљана Миљанића, Пипика бива активан члан Стручног савета репрезентације Југославије.

Пипика

Пре него што је аутор текста и укључио диктафон, саговорнику је упутио питање које је одувек и сам желео да сазна: одакле надимак Пипика?

– Надимак сам наследио од оца Радивоја Марковића, чије име је идентично имену најчувенијег спортског коментатора. Постоје две верзије како је отац добио надимак. Први, да је као дете уместо речи паприка, невешто, изговорио пипика. Други, његова мајка а моја баба потицала је из Старог Костолца а њих су називали Пипикани. Иако нисам сигуран како смо добили надимак, на њега сам много поносан, вели Марковић.

УСПЕШАН СПОРТИСТА – УСПЕШАН ПРИВРЕДНИК

Уз фудбал који му је за знање, таленат и успех донео безброј спортских и друштвених признања, наш саговорник је 40 година провео у привреди:  

– Прво радно место било ми је у малопродаји Нове трговине где сам почео од референта и стигао до директора ОУР-а, потом сам у „МИП“-у био директор продаје, па извршни  директор у Пекабети, за наш округ. Посвећеност послу била је велика, али ни у ком случају нисам запостављао фудбал. Радило се до 15 сати, а ја уместо кући, право на стадион. Трудио сам се да породица која је пружала немерљиву подршку што мање осети мој фудбалски ангажман, говори Ратомир, који се по фудбалском „пензионисању“ 1979. године одлучио за тренерски посао на аматерској основи. 

Но, сваки слободан тренутак користио је да потрчи за лоптом са својим колегама, међу њима Пожаревљанин европски ас Зоран Филиповић, Гиба, некадашњи физиотерапеут, Влада Ласица, Петковски, Бујевић, Миље… Ипак, све је то трајало до пре неких десетак година када је и овај вид спортског дружења „отишао у пензију“. 

-Пензионерски дани сличе један другом. Ујутру купим потрепштине за кућу и штампу, доручкујем са супругом и одем у град на кафу. Увече сам уз ТВ екран пратећи углавном  квалитетне фудбалске лиге, као и друге важне спортске догађаје, а Лига шампиона и Лига Европе су за мене „крем“, вели Пипика који је већ 54 године у браку са Сибинком, некадашњом учитељицом. Заједнички живот крунисали су двема ћеркама: Татјаном  која им је подарила унуку Теодору, сада већ студента психологије, и Тамаром која је судија Привредног суда у Београду, а њена трогодишња ћерка Андреа кад год је у Пожаревцу, увесељава баку и деку. 

Сећања је много, али постоји једно специјално.

– Можда највећа носталгија коју носим представља некадашњи Стадион малих спортова и надалеко чувени Седмојулски турнир какав нити је био пре тога, нити ће икада бити. То је био спортски лек за душу. Срце ми заигра када ту прођем и сетим се учешћа моје екипе и можда најквалитетнијих утакмица малог фудбала у Србији. Да је било тако, потврђује да је на малом простору могло да стане највише 2.000 гледалаца, а 7.јула, на финале, долазило дупло више посетилаца. Шта више рећи, закључује Ратомир Марковић Пипика. 

Влада Винкић