Годинама уназад четвртог дана августа Пожаревљани Светлана и Богољуб-Бога Јовановић приреде скромно окупљање и у друштву деце и унучића обележе овај датум. За њих је тај дан важан јер представља оличење љубави, разумевања, толеранције и сијасет лепих заједничких тренутака. Речју, 4. август је дан када су сада већ далеке 1973. отпочели заједнички брачни живот. Делећи добро и зло ове године прославили су пола века живота једног уз друго, а на овогодишње породично окупљање у поводу златне свадбе позван је и потписник редова који следе. Наравно, најпре је уследило фотографисање а потом и сећања која враћају 50 година у прошлост:
-У то време шеталиште на коме смо се окупљали, виђали и стицали симпатије био је Стари корзо. За разлику од данашњег времена, није било кафића ни гласне музике већ је свако са својим друштвом шетао делом ове улице од Трга ослобођења до некадашње кафане Империјал. На овом шеталишту првих дана лета 1973.године, негде код тадашњег локала „Фото Роса“, Светлану и мене упознали су наши заједнички пријатељи, сећа се Богољуб, који, како каже, није губио време већ само нека два месеца касније запросио лепу девојку:
-Када сам све сабрао, ставио на место и проценио, увидео сам да је она жена мог живота. Тако сам једне вечери седећи на клупи у парку запросио Светлану која је имала непуну 21 годину.
– Било је то искреније и присније доба када си човека могао за кратко време добро да упознаш, тако да се нисам двоумила да прихватим Богину брачну понуду. Исте вечери смо се договорили да ћемо живети код њега, и тако је било, сазнајемо од Светлане.
Кумови су им били Драгиша Пејчић као стари породични кум и други кум, старојко Ђуро Плећаш. Након општинског венчања, Светлана и Богољуб су најпре отишли код „Фото Росе“ на традиционално фотографисање. Занимљиво, баш код локала где су се и упознали. Свадбено весеље приређено је код Богољубове породице на Костолачком путу у Улици ЈНА.
Упознајући се са животом ове породице, сазнајемо да је Богољуб најпре био запослен у „Ремонту“ након чега је био кондуктер, евидентичар потрошње аутобуског горива у „Литасу“. Уз рад, завршава Вишу економску, а потом и Економски факултет, а у пензију одлази као финансијски директор. Све што је постигао, резултат је сопственог рада на чему је веома поносан. Светлана је такође радила у „Литасу“, најпре на шалтеру а потом у дирекцији, а када је због приватизације са супругом напустила ово предузеће, заједно су имали укупно 70 година радног стажа.
На питање како види ових пола века брака Светлана каже:
-На првом месту било је одгајање деце. Брак, као и сваки на овом свету: успони, падови, али смо све договором решавали на најбољи начин. Толеранција, љубав и разумевање на првом месту. Да није тако, ни ви данас не бисте седели овде са нама, уз осмех каже наша саговорница, док Богољуб, на помало провокативну сугестију ко је попустљивији у браку без размишљања духовито одговара:
– Моја је увек последња! Брак је живот и до трзавица дође најчешће из баналне ситнице али разумни људи све превазиђу.
Златну свадбу Светлани и Богољубу Јовановићу честитају ћерка Јасмина, син Иван, снаха Данијела и унуци Никола и Данило.
Седе: млађи унук Данило, Светлана и Богољуб Јовановић и старији унук Никола Динић. Стоје: кћер Јасмина Динић, син Иван и снаха Данијела.
УЗ ПЕЦАЊЕ, ПЧЕЛЕ И ГОБЛЕНСКИ БОД
У разговору се интересујемо о навикама и одликама које су обележиле минулих 50 година брака Јовановића.
-Светлана је речју: педантерија. Од подизања деце, која су увек била уредна, савршених оброка, сређене куће до најмањег детаља… На томе јој се дивим, захвалан сам јој као муж и скидам капу, вели Бога.
-Богољуб се никада није либио да помогне. Посебно када су дечији рођендани и славе у питању, његово су чорбе, печење, пржење рибе, салате и набавка. Иначе, ако сам нешто научила од супруга, то је – тачност. Увек и свуда пет минута раније, говори Светлана Јовановић.
Имајући у виду распон од пола века, занимали смо се како би све било да заједнички живот започињу данас и како виде савремене бракове.
-Сада бих се оженио раније, а не са 27 година колико сам имао 1973. То је пробем данашње генерације која улази касно у брак, након школовања, запослења, стицања многих услова, а време и живот пролазе. Без поговора: у брак треба ући из љубави, разумевања и поштовања, због потомства а не новца, каже Бога.
-Слажем се. У наше време није се у оволикој мери гледало ко је каквих материјалних могућности. Можда је прејака реч, али мало дубље треба сагледати душу, а не новчаник будућег брачног друга. Но, чињеница је да је дошло друго доба када се ради од 9 до 5, нема се много времена за породицу и дружење. У трци за новцем трзавице на послу су честе, нервоза и неизвесност доприносе лошем браку. Али, свако време носи своје бреме, вели Светлана.
Нашим саговорницима и слављеницима дан почиње пензионерски, уз кафу коју наизменично и без сујете кувају једну другом. Како живе у згради у центру Пожаревца, свако јутро пред посао обиђу их кћер Јасмина и син Иван. Ту су често унуци и снаха и никад нису сами. Када је о хобију реч, Богољубу након ловства којим се дуго бавио, задовољство причињава одлазак на пецање на Мораву и пчеларство. Светлану у слободно време одмара израда гоблена којима се не зна број.
Слављенике поздрављамо, упућујемо честитке и заказујемо састанак за наредни љубилеј – 75 година брака. Тада, уз још више гоблена, уловљене рибе и, надамо се – праунучиће. Јовановићи, срећно и дуговечно!
Слављенике поздрављамо, упућујемо честитке и заказујемо састанак за наредни љубилеј – 75 година брака. Тада, уз још више гоблена, уловљене рибе и, надамо се – праунучиће. Јовановићи, срећно и дуговечно!