2017-01-25T10:53:52+01:00 25. јануара, 2017. 10:53 |

Само знање ствара ново знање

УСПЕШНИ МЕЂУ НАМА: АЛЕКСА СРДАНОВ, МАТЕМАТИЧАР, ПРОФЕСОР, АЛПИНИСТА

Алекса Срданов

               Алекса Срданов

Наш саговорник Алекса Срданов рођен је у Руми 1958.године. Основну школу похађао је у Вогњу и Руми, а Математичку гимназију завршио у Београду. Природно математички факултет у Београду уписује 1977. у првој генерацији на новоотвореном смеру за математику и информатику и дипломира у року као један од најбољих студената. У алпинизам, којим се и данас бави, уводи га пријатељ Душан Вељковић, а уз  Александра Аничина, сигурно најуспешнијег српског алпинисту свих времена, препознаје свој таленат и за пар година постаје први Србин способан да пење тежине изнад „границе могућег“. Речју – да слободно препењава тежине које су за класични алпинизам изнад границе сигурног пада. По окончаном факултету, околности га селе најпре у Жагубицу, а затим долази у Пожаревац, где предаје математику у Основој школи „Свети Сава“ и Гимназији. Данас је професор на Високој техничкој школи струковних студија.

Животне активности Алексе Срданова подељене су на два сегмента: математику и спорт. Који детаљ је превагнуо да се професионално бавите математиком, а да спорт буде хоби?

            -Пре скоро пола века, животне околности драстично су се разликовале од данашњих. Спорт је био искључиво аматерски, а школа је била много цењенија и вреднија. Завршио сам Математичку гимназију у Београду и тиме зацртао свој каснији живот. Моји професори били су најбољи математичари које је Југаславија тада имала, а ретка је срећа да учите од најбољих. Промене вас, чак и ако то не желите. У селу Вогњу, код Руме, где сам живео са породицом, играо се фудбал, што није био мој спортски таленат. Требало је да се сложе коцкице и почнем да се бавим алпинизмом. То се десило када сам уписао Математички факултет, и то, као што сте поменули, уз помоћ својих пријатеља. Но, по дипломирању, нашао сам се у ситуацији да бирам: остати у Београду без стана и посла, бавити се алпинизмом са којим сам се уздигао у малобројну елиту најуспешнијих или-напустити Београд. Дилема је трајала дуже од годину дана када бирам ово друго што ме је удаљило од оба талента.

                           ДА ЛИ ЈЕ МАТЕМАТИКА СТВАРНО БАУК?

 Животне прилике тада Вас воде у сегмент педагошког рада: запошљавате се у Жагубици, а потом знање преносите ученицима Пожаревачке гимназије као и студентима Високе техничке школе струковних студија у Пожаревцу. Да ли је тешко пренети знање из области која и дан данас за собом носи жаргонски епитет „математика је баук“?

             -Као студент помагао сам пријатељима, а они ме због тога звали „професор“, што ми је сметало. Када сам постао професор, схватио сам да је то најидеалнији посао, који се може замислити. Рад са децом вас оплемени, јер су  она анђеоска бића. Ретко сам имао проблема са ученицима, а још мањи је број ђака, који је имао проблем самном или мојим предметом. Више проблема сам имао са родитељима, јер им је немогуће објаснити да дете не мора да има петицу да би било успешно. Највише сам се трудио да ученицима објасним да мера успеха није интелигенција или оцена, већ искључиво рад. Непрекидно сам их стимулисао, убеђивао да стварају радне навике, и да се ни на шта друго не ослањају, колико на свој рад. Све остало дође као резултат тога. Никада ни један ученик Гимназије није добио од мене јединицу због тренутног незнања. Проблем настане када ученик, не схвативши поенту добије јединицу на писменој вежби, затим, на писменом… А сва тајна је у вежби, јер ништа се не може савладати без ње! Тако је и са математиком. Доказана научна истина је да не постоји математички ген.

Ваш вишедеценијски рад у области математике резултирао је бројним стручним радовима и уџбеницима. Да појаснимо нашим читаоцима како изгледа пут од идеје до већ готове књиге.

              -Деведесет посто људи има веома слично мишљење о скоро свакој теми. Разлог је прост – имају готово идентично предзнање. Само знање може да створи ново знање. Зато су кључ научног успеха рад и непрекидно учење. Када сам пре три деценије правио своје прве научне кораке око значајних тачака троугла, морао сам претражити већ објављене резултате на ову тему. У то време било је око хиљаду познатих значајних тачака троугла. Када сам се десет година касније вратио на ту тему,  било је већ познато преко две хиљаде познатих значајних тачака, док  данас у енциклопедији троугла можете пронаћи преко пет хиљада значајних тачака. Пратити све то је веома тешко. Ако свакодневно не радите, почињете да каскате и врло брзо испаднете из ритма. Данас, шта год да напишете, уочавате да је на хиљаде људи о томе већ писало. Али, када нешто успете да сами „истерате на чистину“, осећај задовољства и испуњености је неописив. За рад који ћу објавити на „ИТ Жабљак 2017.“ до тренутка када је по мени то био готов рад, прошло је скоро тридесет година! Наравно, не треба схватити буквално, јер га нисам непрекидно радио. Негде запнете и станете, потом добијете идеју и наставите, затим, опет искрсне проблем …

                                     ЈЕДИНА КЊИГА О АЛПИНИЗМУ

 U alpinsistickom zanosuУз научне радове, објавили сте и књиге „Алпинизам и пут до срца“ и „Покондирени хомосапиенс“. Да ли је тематика повезана, или су у питању тотално различити жанрови?

             -У књизи „Алпинизам и пут до срца“ желео сам да људе упознам са алпинизмом. Она садржи пуно ликова који скупа представљају историју алпинизма у периоду у коме сам се ја затекао. Осим тога, желео сам да представим философију алпинизма, на начин како сам је ја схватио: да укажем на грешке и заблуде, да понеко научи нешто из грешака других. У њој сам описао читав алпинистички пут мог пријатеља и сапењача Александра Аничина. Покушао сам да уметнем и много других ствари везаних за алпинизам. То је, на жалост, једина књига о алпинизму, која је написана на нашим просторима. За 65 година постојања алпинизма у Србији нико се није усудио да напише било шта. Отуда је ова књига једина у којој је трајно документована једна мање бројна активност и људи који су је неговали. Да бих боље упознао шири аудиторијум како алпинизам утиче на оне који се са њим баве, написао сам „Покондирени хомо сапиенс“ – необичну аутобиграфску књигу у којој се главни лик и не спомиње. У поговору сам навео да је то „математички модел чулне слике света“. Реч је о перцепцији и изградњи личности кроз све њене процесе и фазе. Главни промотер књиге био је академик Владета Јеротић што је довољан аргумент њене вредности.

Од младости сте били спортиста, али се временом све фокусирало на алпинизам. Како из данашњег угла видите своје бављење спортом и у којој мери он мења личност?

            -Моји преци су 1690. са Косова дошли у Војводину са Арсенијем III Чарнојевићем. Генетика је много старија од тих безначајних 300 година. Отац Александра Аничина, Божидар, професор факултета, доктор физике такође је био пореклом из Војводине. Алпинизам је мени засигурно променио личност. По мом мишљењу – у позитивном правцу. Постао сам упорнији, истрајнији. Сада знам да многима те промене могу бити и у потпуно неочекиваном правцу. То сам схватио када сам постао инструктор алпинизма посматрајући промене на својим течајцима. Са Аничином сам научио зашто је важно бити послушан: ако се енергија не сабира она се поништава, а послушност сабира енергију и појачава је. Сећам се после успона кроз Петернелову смер у Триглаву, Аничин је рекао: „Уписали смо се у листу бесмртника…“. Тада нисам разумео, али нисам ништа ни питао. Касније сам схватио шта је хтео да каже. Постали смо прва српска навеза која је слободно пењала крајње тешке алпинистичке смери! Потом смо препењали и Ашенбренера у стени Травника, који мали број људи има у списку препењаних смери. Следећи је био Смер браће Шмит на Матерхорну, после чега одлазим на своје прво радно место у Жагубицу.

И тамо настављате са планинарством?

– Да. У Жагубици сам оформио Планинарско друштво „Хомоље“ и са ученицима два пута прешао Јулијске Алпе, Караванке, Велебит, Дурмитор и бројне планине тадашње Југославије. Године 1999. поновним оснивањем Планинарског друштва „Вукан“ у Пожаревцу, враћам се алпинизму. Најближе стене су у Горњаку, где сам испењао највише својих првенствених, а од укупног броја смери које овде постоје, око половине су моје првенствене. Други масив који је мени „легао“ је Комарница. Од петнаестак смери које ту постоје, мени припада осам. Нашао сам чак три силаза у стени где други нису нашли ни могућност успона. И, најинтересантније: освајајући га, сазнам да у оближњем селу живе Срдановићи. У разговору са њима чујем да су ту око 300 година. Све ми би јасно у моменту: један део племена који се покренуо са Арсенијем III скренуо је десно и обрео се под обронцима јужно од Дурмитора.

Планинар-маратонац

Aleksa Srdanov na Beogradskom maratonu           -Као планинар волео сам планинарске маратоне, на којима не мора да се  трчи, истиче Срданов. -Мој први планинарски маратон је био 1979. на Фрушкој гори. Почетком деведесетих редовно сам га посећивао и учествовао на средњим од 59 километара, што сам поновио и после паузе од десетак година. За алпинизам је потребна изузетна физичка кондиција, а трчање је саставни део тренинга. За маратоне у пењачкој сезони немам времена. Занимљиво је да је моја веза са класичним маратоном настала у зиму 2014. која је била блага. Трчали смо целу зиму континуирано. Затим долази часни пост када је веома тешко тренирати. Ја сам „набио“ кондицију, па ме пост није много укочио и велики „Београдски маратон“ је постао мој циљ. Није било лако, али може свако–био је мој мото после тога. Истрчати пун маратон, тражи спремност на подношење бола и напора, али ако се нешто истински одлучи нема проблема. Следеће године трчим на полумаратону. Можда, када завршим бављење алпинизмом наставим са маратонима. Када причам са људима, који су у мојим годинама и не баве се спортом, онда им никако не саветујем да то почну да раде. То је за њих крајње ризично и опасно. Али, ако си нешто целог живота радио –опасно је нагло прекинути.

               СВУДА ОЗБИЉНО САСЛУШАН

               Имајући у виду да сте рођени у Руми, а да живите у Пожаревцу, како видите људе из овог поднебља?

             – Најпре о Жагубици: људи из тог краја су се према мени односили са великим поштовањем. Толико су били толерантни да сам понекад прелазио границу која је постављена сама по себи. Ни тада ми нису замерали, због тога сам ја могао видети да сам погрешио и зато сам им захвалан јер – најбоље се учи ако закључке сам доносиш. Не утичући на мене помогли су ми да се слободно изградим. Не могу исказати колико сам им за то захвалан. У Пожаревцу сам се обрео 1992. године када сам купио плац и запослио се у „Бродарству“. Како никога нисам знао могао сам несметано да упознајем људе без предрасуда и предисторије. Не могу наћи пример на који би се пожалио. Проблема увек има, али их Пожаревљани нису стварали.  Коме год сам се обратио, свуда сам био барем озбиљно саслушан.

Да ли је живот Алексе Срданова оплемењен још неким активностима осим до сада поменутих?

             Сваки дан покушавам да максимално искористим. Знам да, када човек ради три ствари истовремено, онда му барем једна од њих обавезно испадне. Мало је чудно да сам несвесно организовао свој живот тако да је у неком периоду једна активност доминантна, а остале –  када стигнем. Првих пет година у Жагубици искористио сам да се одморим и ослужим војни рок. Онда је кренуло поновно жестоко учење, 3 године сам самцит зидао своју кућу у Пожаревцу и следећих неколико се борио за просту егзистенцију. Наредних десет година поново посвећујем алпинизму, а последњих шест предао се науци.

 Да ли у овим зимским данима правите планове за алпинистичку експедицију, научни рад или неки књигу?

              -Што се тиче алпинизма, он ми  је тренутно хоби. Када буде лепше време имам још неколико првенствених смери које сам давно зацртао. Највише времена посвећујем научном раду: за последњих шест година објавио сам преко 30 радова чак и у најекслузивнијим научним часописима.

 Шта је оно што сте желели да урадите у животу, а још увек нисте стигли да окончате?

            -Ретко који човек може испунити све своје амбиције током свог кратког живота. Нисам ни ја. За неке од њих је време истекло. Желим да кажем, и да их сада урадим неће имати никаква смисао, барем не онакав какав би имале да сам могао на време да их досегнем. Углавном, не могу да се жалим. Добио сам далеко више него што сам заслужио, говори Срданов. -Човек живи за своје снове и од својих снова. Да би снови постали јавност морате се сами потрудити за то. Ништа нећете обрати на дрвету или наћи на ливади. Рад је магична реч која сваки сан претвара у стварност. Када себе ослободите урођене лењости све постаје могуће.

                                                                                                                                                  Влада Винкић