Сарачки занат један је од најстаријих на планети, а први сарачи су од животињског крзна правили торбице за стављање плодова не би ли их лакше донели у пећину. Потом је уследила израда примитивних назувица за ноге, претеча обуће. Речју, сараштво је базични занат из кога су се изродили, опанчари, седлари, обућари…
У жељи да представимо јединог пожаревачког сарача, стижемо у Поречку улицу, недалеко од аутобуске станице, која је до пре неких десет-петнаест година била мека занатлија. Данас је овде једини међу њима Синиша Маринковић, по дипломи инжењер прехрамбене технологије, а по стуци којом се професионално посветио и Сертификату министарства привреде – сарач.
ЗАНАТ ОД МАЈСТОРА И СА ИНТЕРНЕТА
Пут до заната за овог човека био је необичан, а почео из љубави према моторима. Како је још из тинејџерских дана заљубљеник у брзе двоточкаше, као бајкеру била му је неопходна одређена опрема попут прслука, бисага, штитника… Но, у Пожаревцу више није било сарача који би Синиши по мери израдио оно што му је неопходно и одлучио се да све то проба сам, у стану. Но, ускоро је увидео да му треба стручна помоћ:
– Једно време сам ишао код Милана Павловића у Кучево, од њега научио да шијем и обрађујем кожу, али сам од оних који су занат учили и са јутјуба. Ипак, то није било довољно да из прве добијем сертификат, па сам га по полагању испита од Министарства привреде добио две године касније, 2017, прича Маринковић.
Чињеница је да су већ почетком деведесетих година сарачи у пожаревачкој вароши, која је својевремено била синоним трговине и занатства, почели да одустају од бављења овим послом, Синиша је сада једини, жаргонски речено, раритет.
– Проблем код тадашњих сарача био је што су израђивали само што су учили као шегрти. Како су се потребе промениле, брзо су одустајали од посла, држећи се чврсто онога што су пре педесет-шездесет година научили и за то стекли „Мајсторско писмо“. Тада су, држећи се традиције, почели да се жале како нема посла без труда да праве футролице за мобилне телефоне, модерне мушке ташнице и оно што је тржиште захтевало, каже Маринковић који се у овом занату уз основе окренуо потребама савременог купца. Неретко ради поправке торбица, замену рајсфершлуса, али не одустаје од традиционалних производа који су вековима настајали под рукама сарача:
– У нашем крају развијен је коњички спорт, па израђујем оглаве, уларе, дизгине, крпим седла… Могу да направим ам, али за један ми је неопходно 10 до 15 дана рада и ја за тај период држави дугујем најмање 15.000 динара и ја бих за ту суму морао да повећам цену, али тада не бих имао купца! Иначе, када је о опреми за коњарство реч, доста се увози половна из Мађарске и Аустрије, тако да је и то један од проблема, вели саговорник који, прилагођавајући се тржишту, по наруџби ради опрему за ловце, каишеве за музичке инструменте, повоце и амове за псе, класичне каишеве, сваки уникат.
СКУПА ОПРЕМА
Маринковић у радионици има шиваће машине, али, сарачки посао се углавном ради ручно, па овде видимо ножеве различитих облика, игле за шивење, рајфове за обраду ивица коже, шила, али и посебан раритет: нож за кожу направљен 1856. године.
-Опрема се набавља врло тешко и то у Италији и Немачкој, али су цене астрономске. Једно шило без дршке је 30 до 50 евра, а канцигер за обарање ивица 70, о ножевима специфичног облика да не говоримо. Нешто може да уради ковач, наравно, по строго датим мерама, али и њих је све мање. Најбоље место за набавку алата је нека недавно затворена сарачка радња. Само, нема више радионице која може да се затвори, са сетом говори Синиша додајући да је рад са кожом физички веома тежак и код нас жена сарач не постоји.
Пратећи савремене токове, Синиша је недавно почео да израђује опрему за вариоце: кецеље, камашне, панталоне… Ова специфична опрема која штити мајстора од опекотина, увози се из Немачке и доста је скупа. Упркос наведеном, невелика платежна моћ окружења нашег саговорника није сврстала у ред колега по струци са Запада, који су за овакве послове угледни мајстори заната у друштву и добро плаћени.
Како је Синиша Маринковић једини власник сертификата за ручно израђене сарачке производе од коже у Браничевском округу, који се сврставају у производе старог заната, занимало нас је каква је перспектива сараштва.
– Питање је шта у овом занату представља традицију. Наиме, сараштво се прилагођава савременим потребама, у производима и асортиману. Објективно, један од проблема перспективе је и у купцима који желе да прођу што јефтиније. Са друге стране, репроматеријал поскупљује, повећани су порези и доприноси, а да би цена остала иста, штеди се на материјалу. Тако, мајстор који је радио тридесет година сада није добар. Најкраће: мајстор је добар као и некад, али купац неће да плати квалитет. Тако је и са производима који су били актуелни у давна времена, а данас су само сувенири, те би за њихову израду била неопходна адекватна подршка државе, каже Маринковић.
Влада Винкић
Пројекат “Стари занати да остану златни” суфинансира Град Пожаревац.
Ставови изнети у медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
