У четвртак, 24. августа, на старом пожаревачком гробљу сахранили смо Драгоша Милосављевића, могу слободно да кажем, великана и врсног познаваоца права, ако не и једног од најбољих судија двадесетог века, не само у Пожаревцу, него и на територији Србије.
Последње речи хвале и сећања на његов живот и рад доајена српског правосуђа, Пожаревљанина, судије Врховног касационог суда у Београду у пензији Предрага Трифуновића, дирнуле су ме до те мере да сам пустио сузе, схватајући тек у том тренутку колико сам био везан за свог стрица, с обзиром на то да сам задњих шест година био у непрекидном и сталном контакту са њим.
Испред одра речи су се надовезивале једна на другу и створиле једну невероватну тишину у тишни, јер смо сви у том тренутку схватили какавог смо човека и правника изгубли, а судија Предраг нам је то, на само њему својствен начин, дочарао, као његов дугогодишњи колега из тада Окружног суда у Пожаревцу. Драгош је, по њему, био најбољи судија у Пожаревцу и шире, а засигурно најажурнији на територији целе тадашње Југославије. Месец је почињао са стањем нула, тако и завршавао, са стопостотиним учинком.
Ниједна пресуда му није била укинута, нити преиначена, од стране тада Врховног суда. Драгош никада није био члан комунистичке партије, нити касније члан било које политичке странке, мада је увек показивао да је помало опозиционо настројен, али то му никад нико није замерио, нити ставио на терет.
Свој радни век је започео у Привредном суду у Пожаревцу, а касније, више од 30 година радио у Окружном суду као судија парничар.
Такође је навео да су сви, па и он, учили од Драгоша како да на најбољи начин суде, примењују закон и доносе пресуде. Рекао је да је био познат по врло кратким образложењима на које нико није могао да стави ниједну примедбу, што показује његову једноставност и велико правничко умење. Завршивши правни факултет у Београду са просечном оценом 9.82, могао је да остане на факултету, али како је то Предраг, мало кроз иронију рекао, није могао да остане, јер је знао боље од својих професора. Додао је да је законе знао напамет, чак и Аустријски и Српски грађански законик, а да је свој ум оштрио кроз непрестано читање познавајући поред права и друге науке, а решавање укрштених речи му је било посебно задовољство.
Овом приликом се дубоко захваљујем судији Предрагу Трифуновићу на свакој изговореној речи које су ми значиле и које ће ми остати у вечном сећању када год будем помислио на свога стрица Драгоша.
НЕВЕРОВАТАН ПРАВНИЧКИ УМ
Оно што може да потврди изречене речи, јесу и речи Судије тада Савезног суда Југославије код које сам полагао грађанске предмете на правосудном испиту, а која је мом колеги адвокату Саши Обреновићу испричала анегдоту о судији Драгошу из Пожаревца. Рекла је „Ви у Пожаревцу имате једног судију Драгоша који је невероватан правнички ум“. Објаснила је да је као млад правник обилазила Србију. Тако су једног дана посетили Пожаревац и изложили одредбе једног закона који је био у припреми. На крају њиховог излагања питали да ли неко има нешто да пита или дода. „Од присутних се јавио један омањи човек и почео да коментарише рекавши: у члану том и том који гласи, треба да стоји, па је издиктирао одредбу и након тога образложио. Ишао је тако члан по члан, за које је имао примедбе, не читајући и немајући испред себе потсетник. Тај човек знао је цео закон напамет и то боље од нас који смо га писали.“
Град Пожаревац је 2005. године Драгошу доделио Октобарску награду како би му се захвалили на целокупном доприносу који је дао правосуђу Пожаревца и региона. Када сам га питао да ли би примио ту награду, јер ме је тадашњи председник Душан Вујчић лично замолио да га питам, Драгош ми је тада одговорио: „Могу да примим плакету само ако ми је лично уручи председник“ што је показивало лично поверење према Душану Вујчићу, јер није волео политичаре. Мени је придиковао што сам се у неком периоду живота бавио политиком. Такође је условио пријем плакате одрицањем новчане награде у корист Црвеног крста, што је показивало колико му материјалне ствари нису биле важне и колико је био велики алтруиста.
Мени, као његовом синовцу, је била изузетна част и захвалан сам му што сам могао да са њим делим време кад год сам то пожелео, учећи од њега бар један делић његовог изузетно широког и великог знања, не само у области грађанског права него и прихватајући његову правну логику и размишљање о правним институтима у целини и начин на који је приступао правном проблему. Свој бистар ум и невероватну меморију је задржао до краја, говорећи дефиниције из римског права и филозофије права на латинском.
Са лекарима који су га посећивали разговарао је о својим болестима употребљавајући стручну терминологију. То је био Драгош Милосављевић , невероватан правнички ум.
Овом приликом желим да се захвалим Мишку Кузманову директору и свом особљу хотела „Дунав“, јер је Драгош провео у њему задњих пет година и то на једном изузетном односу и уважавању. Такође се захваљујем директору Сенаду Марићу и свом особљу Старачког дома „Хомољски рај“ у Пожаревцу на несебичном залагању и бризи коју су имали према Драгошу који је задње дане провео везан за постељу.
До последњег дана су га обилазили др Александар Златковић, др Небојша Жигић, др Милош Илић, др Ненад Давидовић, др Миле Богосављевић и медицински техничар Петар Ранковић, који су били поред Драгоша кад год је то било потребно и за то им велико хвала.
Адвокат Миодраг Милосављевић