У среду, 18.септембра, заувек нас је напустио Зоран Стокић, фото-кино ентузијаста и рестауратор фотографске заоставштине Пожаревца. Дуго година сарадник наших новина, странице „Речи народа“ оплеменио је завидним низом текстова кроз рубрику „Времеплов – Пожаревац кроз историју“. Прелиставајући књиге, часописе и стару штампу, овај скромни човек финих манира на јединствен начин упознавао је наше читаоце са личностима и догађајима који су били саставни део прохујалих времена.
Рођен 1948.године у Кикинди са оцем Милошем железничаром и мајком Надеждом домаћицом три године касније долази на железничку станицу Раброво-Клење у чијем окружењу проводи прву деценију живота. Током 1958. године отац је направио кућу у Пожаревцу на углу Косовке и Косте Абрашевића, и то је време које Зорана почиње да спаја са варошким миљеом, посебно старом Табачницом. У свет фотографије улази током похађања Више Железничко-техничке школе у Београду када је упознао извесног Славка који је радио као кино оператер у биоскопу крај Студентског града. Прву филмску камеру, такозвану „осмицу“ добио је 1968. године али је био везан и за фотографију, о којој нам је својевремено рекао:
-Волео сам фотографију и најдуже се задржао на Лајка формату са 36 снимака. Фото апарати које сам имао били су једноставни, јер се није имало новца за боље, а како сам био запослен, нисам имао времена да самостално развијам негатив, већ сам све носио код чувеног пожаревачког фотографа Мике Вуловића у Таковској улици. Оно што је посебно занимљиво, када је о фотографији реч, све сам радио по осећају и сопственој визији, и учио на сопственим грешкама. Нисам похађао фото кино курсеве, већ сам се трудио да на најбољи могући начин без ичије помоћи пренесем оно што видим на фотографију. Тада сам осетио немерљиве вредности стотог дела секунде који је „закон“ за фотографе. То радим и данас, али сам апарат заменио – мобилним телефоном који пружа фантастичне могућности.
Након радног века проведеног на железници, дочекавши пензију активно је ушао у свет заштите старих филмских снимака, негатива и фотографија. Редовно је одлазио на бувљу пијацу и тамо налазио старе фотографије и негативе везане за Пожаревац и околину, скенирао их и покушавао да идентификује годину, места или лица која су на њима и по нешто презентвао путем друштвених мрежа. У сопственом кућном радном кутку скенирао је обрадио и у дигиталној форми сачувао преко 100.000 класичних фотографија и негатива који су деценијама чамили на таванима и подрумима знаних и незнаних пожаревачких аутора. Многе класичне фотосе и негативе спремне за бацање Стокић је сачувао од зуба времена са идејом да на адекватан начин прошлост остави у аманет будућим генерацијама. Део поменутих слика био је из његове личне архиве коју чине и филмски записи.
Како нам је Стокић говорио, у циљу набавке што квалитетније опреме за обраду старих фотоса тражио помоћ од Града и неколицине институција али разумевања није било. Самостално је набавио уређај и апликације за претварање негатива у позитив на чему је радио готово до последњег дана. Редакција „Речи народа“ омогућила је Зорану да стотине ролни негатива скенира, обради и пренесе у позитив односно фотографију. Неостварена жеља са којом нас је уважени сарадник напустио је реализација две тематске изложбе које је планирао са челним људима Народног музеја у Пожаревцу коме је планирао да остави највећи део обрађених фотографија.
Отишавши заувек Зоран Стокић је за собом оставио траг буђења савести да се кроз фотографије и кратке филмске сторије сачува део пожаревачких давно прохујалих времена.
Сахрана ће се обавити у петак, 20.септембра, на Старом гробљу у Пожаревцу.
