У оквиру Пројекта „Пут ка врху“, који афирмише привредно и друштвено стваралаштво у Србији, признање „Капетан Миша Анастасијевић“ за најжену у бизнису на територији Браничевског и Подунавског округа недавно је на свечаности у Великом Градишту припало Славици Захирагић, директорки Земљорадничке задруге „Рановчанка“. Вредна награда била је повод да саговорница у нашој рубрици буде управо ова вредна и упорна жена.
Рођена у Рановцу, као једино дете у породици Витомира и Љубинке Шујљикић, Славица је одрастала окружена љубављу и пажњом, а посебну наклоност имала је од прабаке, чија је била мезимица. Као и свако дете са села била је окружена домаћим животињама и није се либила да их чува и баки редовно помаже у овим пословима.
– Рановац је село разбацаног типа. Ја сам живела у засеоку Црни врх, које је доста удаљено од центра села. Као ђак пешак, до школе и натраг препешачила бих свакодневно 10 километара. Уз дружење са вршњацима који су пешачили као и ја, тај период памтим као веома леп и врло радо га се сећам. Иако повремено болешљива, то ме није омело да будем одличан ђак. Уз то, волела сам да читам и пишем, а маштала сам да једног дана будем успешан новинар. Као члан сеоског културно – уметничког друштва, водила сам приредбе и представљала се литерарним и рецитаторским радовима.
Славица Средњу школу завршава у Петровцу на Млави, 1982. године, одличним успехом, остваривши први део давнашње жеље да постане новинар. Одмах уписује Факултет политичких наука у Београду, но, стицај животних околности и виша сила нису дозволили да оконча студије и посвети се занимању које ју је привлачило од малих ногу. Враћа се у родно место, где живи и данас, и добија посао у Земљорадничкој задрузи у Рановцу. Далеко од неостварених идеја, свом снагом посвећује се новом ангажовању, упоредо се усавршавајући за област пољопривреде.
– Због лошег пословања тадашње Задруге, заједно са 11 већих произвођача –сточара, одлучила сам да оснујем задругу „Рановчанка“, чији сам директор и данас. У међувремену сам се преквалификовала и стекла звање пољопривредни техничар сточарског смера, а са две колегинице почињем да водим матичну службу у говедарству.
Сазнајемо да је Славици у новом послу и окружењу изузетну помоћ пружила Милица Митковић, која је у то време била директор Завода за пољопривреду „Стиг“ у Пожаревцу.
– Заиста сам имала срећу да су ме окруживали сарадници који су добри људи, познаваоци струке и захваљујући њиховој несебичној подршци, много сам научила о послу коме сам се посветила.
Славица Захирагић је учествовала у организацији бројних пољопривредних изложби на општинском и регионалном нивоу. Добитница је и бројних признања за организциони рад, као и награде за најбољег стручњака на терену на Сабору рекордера Општине Петровац на Млави 2010. године. За произвођаче са територије Рановца, неколико година уназад, са сарадницима организује стручна предавања уз учешће еминентних предавача, а последње две године, због велике заинтересованости, предавања се одржавају у Великој општинској сали у Петровцу.
Организујући семинаре и предавања за друге, и наша саговорница не пропушта могућност сопственог усавршавања:
– Сваке године посећујем семинаре организоване у области матичне евиденције у сточарству. Увек настојим да стечена знања адекватно преносим колегама са којима непосредно радим, а који прихватају нове трендове и савремену технологију. Иначе, тренутно радим са четири колегинице и једним колегом који је у наш колектив дошао пре пар месеци.
Шта је то што вас води да живот и рад протичу на начин који за вама оставља траг вредног, снажног и упорног бића?
– Као и свачији животни и радни пут, и мој је обиловао проблемима и препрекама. Но, мене је у сваком тренутку водио мото да је живот факултет који вечито студирамо, што ми је дало снагу да наставим даље, јер су неодлучни слаби, а ја нисам неодлучна.
Награда „Капетан Миша Анастасијевић“ за најжену у бизнису на територији Браничевског и Подунавског округа је велики успех. Како доживљавате то признање?
– То није само мој успех, већ успех целог колектива: колегиница и колега. Свих ових година имала сам њихову подршку и све време смо радили тимски. Награда коју сам добила је за мене лично, и за колектив којим руководим, велика част, доказ да смо вредно радили – али и обавеза да и даље својим произвођачима пружимо све потребне услуге и савете. Лично је доживљавам као велики успех у мојој малој средини.
Славица је мајка двоје деце. Син је дипломирани инжењер техничких наука, а кћер стоматолог. Јако је поносна на њих, на одговорност и упорност коју поседују, а посебно на подршку коју јој пружају.
А, како изгледа један дан са Славицом?
– Мој радни дан се не завршава доласком с посла кући. Бавим се баштом и пластеником, покушавам да се храним здраво са својом породицом. Бринем о родитељима и уз њих проводим лепе и опуштене тренутке. Такође, активна сам у Савету Месне заједнице и председник сам Удружења жена у селу.
Влада Винкић