Име Пожаревљанина Славише Стаменковића Цаке итекако је препознатљиво у кинолошким и ловачким круговима Србије као и земаља бивше Југославије и Европе. Није случајно, јер је четири деценије успешан у оба сегмента: један је од покретача рада Кинолошког удружења „Стиг“ Пожаревац, оснивач Клуба НКД птичара, међународни кинолошки судија за рад и облик 7. ФЦИ групе, одликован Значком за заслуге Кинолошког савеза Србије, Значком за заслуге Ловачког удружења „Војвода Миленко“ у Пожаревцу, добитник бројних сродних признања, а од недавно и власник одгајивачнице немачких краткодлаких птичара „Лолино“. По струци је правник и обавља одговоран посао директора експозитуре „Комерцијалне банке“ у Костолцу,
Рођен 1960. године у Пожаревцу у породици Драгослава и Ружице, Славиша срећно и безбрижно детињство највише проводи уз старију сестру Светлану и децу из околине.
– Окупљали смо се на пожаревачким сокацима и дечачки уживали. Сећам се, пред сваком кућом била је клупа где смо се, уз парче хлеба и масти, окупљали и смишљали разне играрије, препричава сегмент тог доба Славиша Стаменковић, везујући причу за љубав ка псима.
– Највећи део вршњака имао је своје псе који нису били расни, али је мој пас био довољан да пробуди љубав према кинологији која ме држи и данас. Још један детаљ који памтим и желим да нагласим је чувена емисија “Знање имање”, у којој Захарије Трнавчевић говори о пољопривреди у Војводини и одједном – позадина, војвођанска равница и група ловаца са псима. Сећам се да ми је срце заиграло! За клинца од десетак година, невероватно узбуђење. Једноставно, буђење страсти ка природи, лову и псима.
Ипак, као ђак, наш саговорник се више него успешно опробао у спорту.
– Тих, седамдесетих година, фудбал је био највећа љубав. Играо сам за пионирски и омладински састав пожаревачког „Младог радника“. Имали смо сјајан тим а многи од нас су позивани и играли за омладинску репрезентацију, у време СФРЈ. Потврда тог квалитета је да смо играли финале Купа са „Партизаном“, на стадиону ЈНА. Мислим да није нескромно: ја, Звездаш – дао сам им водећи гол!
– У једном тренутку, фудбал је у „слизнуо“ у други план.
– Првог расног пса, ирског сетера Алму, као средњошколац, добио сам 1976. године на поклон од кума, познатог пожаревачког ветеринара почившег Александра Павловића. Када имаш ловачког пса и страст према лову, мораш се бавити ловом! Захваљујући њему постао сам и ловац и кинолог. Но, ове гране нису обавезно везане једна за другу, јер кинологија је наука о расним псима, а ловство је грана привреде. Међутим, у лов можеш водити само ловачке псе (теријере, гониче, птичаре, ретривере и цуњавце) који су на изложби добили позитивну оцену у екстеријеру и положили испит урођених особина.
Када је о лову реч њиме је Славиша почео да се бави стицањем пунолетства и правом на ношење оружја 1978. године. Тада је годину дана био ловац приправник да би наредне постао пуноправни члан. Ове године стекао је статус ловца ветерана са навршених 40 година ловачког стажа.
– Да немам ловачке псе не верујем да бих се бавио ловом. То је посебан доживљај и уживање у надмудривању ловачког пса и дивљачи. Лов сматрам спортом, боравком у природи и дружење се са њом, прећи много километара и упознати окружење, стећи нове пријатеље… Невероватно је да ме после толико година ловачког стажа, Богу хвала, и даље држи иста страст. Посебан је осећај када се спремаш за сутрашњи лов. То је ритуал: припрема пушке, одабир муниције, опреме, гардеробе, обуће и, наравно, посебна пажња усмерена је на верног помагача, ловачког пса…
Ловци и „ловци“
Чињеница је да лов прати човека од првог дана постојања првенствено ради сопственог опстанка. Ипак, и данас се „ломе копља“ да ли лов спада у хумане спортове?
– Да ли је лов хуман? Па, ловци су заштитари природе и дивљачи. Акције прехране у зимским условима, обнављање фонда дивљачи, подизања ремиза, изградња хранилишта и појилишта, стална брига о ловишту. На жалост, ни ловство није мимоишло ово, „ново време” бахатости и примитивизма… Понекад ме, због таквих, буде стид што се бавим ловом.
Усмеравајући разговор ка кинологији, сазнајемо да је наш саговорник као двадесетогодишњак озбиљно ушао у сегмент кинологије и осамдесетих година био један од покретача рада Кинолошког удружења „Стиг“ Пожаревац и дугогодишњи члан Управног одбора. Оснивач је Клуба НКД птичара и његов први председник. Дугогодишњи председник Кинолошког удружења „Стиг“, такмичар, излагач, одликован значком за заслуге Кинолошког савеза Србије. Данас почасни председник Кинолошког удружења „Стиг“ Пожаревац, али и међународни кинолошки судија за рад и облик 7 ФЦИ групе. Ово звање допринело је да је до сада судио међународне утакмице паса птичара и изложбе у Србији, Бугарској и Грчкој.
Славиша је и власник одгајивачнице немачких краткодлаких птичара „Лолино“. Чињеница је да су пси из одгајивачнице „Лолино“ учествовали у стварању најбољих такмичарских грла Европе и света. Кћер Лола, по којој је названа узгајивачница наследила је љубав ка одгоју паса.
– Она је моја велика узданица и у сваком тренутку изузетна подршка. Народ је у праву када каже да „ивер не пада далеко од кладе“.
Влада Винкић