Софија Стевић је матуранткиња друштвено – језичког смера Пожаревачке гимназије. Стварима које воли посвећује се пуним срцем и марљиво ради на свом усавршавању. Себе сматра искреном, одговорном, аутентичном, креативном и амбциозном. Софија је отворена и маштовита, једнако прихвата и похвале и критике. Уздржана је док неког добро не упозна, тако да је у почетку прилично ћутљива. Када осети да са неким може да оствари одличну комуникацију отвара се и ћутљива Софија постаје поприлично причљива Софија.
Првенствено воли да учи и сазнаје о свакодневним стварима, појавама, занимљивостима. Воли да слуша о природи, живом и неживом свету, о прошлости. Ужива у штиву које је у мислима враћа вековима уназад и захваљујући којима успева да створи свој мали филм у глави. Највише јој одговара да учи сама и то чини у касним вечерњим сатима, када се околина умири и утиша или евентуално уз неку тиху музику у позадини. Сматра да је у учењу од великог значаја оно што чује на часу. Зато се труди да на часу схвати што више, па код куће практично надограђује оно што је у школи научила. Уколико јој је градиво занимљиво или пак неразумљиво и нејасно, неретко затражи помоћ на интернету. Не постоји предмет према коме има било какву врсту аверзије. Ипак, природне науке (попут математике, физике и хемије) су у супротности са њеном уметничком, сањалачком и креативном личношћу и тешко јој је да замисли себе као некога ко се бави бројкама, формулама или логичким проблемима. Волела би да се у школи ради више пројеката, учи тимском раду, а да се мање оцењује.
Љубитељ је уметности и заљубљеник у музику. Уз њу леже, буди се, обавља дневне активности, па чак и учи. Воли да црта и чита, а посебно место у њеном животу заузима певање. Завршила је основну музичку школу на одсеку соло певање. Током школовања у гимназији Софија је у квалификацијама за такмичење за Франкофону песму у категорију солиста освојила прво место, а на Републичком такмичењу четврто. Са хором Пожаревчке гимназије освојила је прву награду на републичком нивоу у Новом Саду, на Међународном такмичењу хорова у Солуну grand prix и у Прагу на такмичењу хорова (Praga cantat) освојила је друго место. Такође, учесница је великог броја школских приредби, хуманитарних манифестација и представа.
Професорка музичке културе Јелена Ракић рекла је о Софији:
– Софија је прилично тиха али одговорна и посвећена ученица. У току свог школовања је јасно показала таленат и вештину вокалног изражавања, како у хорском тако и у солистичком певању. Софији је музика постала страст од малих ногу, а својим гласом, талентом и харизмом у Ансамблу Пожаревачке гимназије и ван њега, увек пленила и очаравала. Као сјајном и вредном таленту, Софија је увек прихватала сваки изазов и тиме је на непосредан начин богатила свој музички израз. Мени као професору је било велико задовољство да Софију како у овој школи, тако и мимо ње, усмеравам ка апсолутним вредностима и квалитетима остварених музичара, која ће свакако наставити да открива свет музике, јер „у музици, као и у љубави, потребно је пре свега бити искрен“ како би сам Ђузепе Верди говорио.
Према речима Сање Стевић, Софијине мајке, код Софије се најпре, на узрасту од шест година јавила љубав према сцени, када се уписује и постаје члан Дечијег драмског позоришта „Миливоје Живановић“. Та њена љубав испољила се и током гимназијских дана тако да је са драмском секцијом школе учествовала на Републичком такмичењу са представом „Сламени шешир“ освојила другу награду на Републичкој смотри секција гимназија у Крагујевцу и прво место на Међународоној смотри драмског стваралштва у Лебану са представом „Међулушко благо“.
У слободно време Софија воли да гледа филмове и серије, слуша музику и пева. Воли да се дружи, вози ролере и бицикл или тренира у теретани. Према Софијиним речима волела би да своје вршњаке учи правим вредностима, јер сматра да живимо у свету где се то пореметило и да много младих људи тога није свесно.
Професорка српског језика и књижевности и одељењски старешина, Милена Анђелковић, рекла је о Софији:
-На планети Малог Принца било је, као и на свим планетама, као и на нашој планети, корисног биља и корова, дакле, доброг семења корисног биља и лошег семења корова. Али, само семе је невидљиво и спава док му не падне напамет да се пробуди. Тако се и Софија, најпре стидљиво, а касније самоуверено развила у пупољак руже која ће тек процветати када буде око себе почупала све баобабе које је окружују. Сада је већ самоуверена девојка која је научила да разликује баобабе од ружа и на њеном их путу више неће бити. Скромност је врлина, али уз њен раскошан таленат који поседује може да јој буде и препрека. Иако није успела да синкретизам уметности плеса, музике и глуме покаже у нашој представи „Хајде да играмо ластиш“ коју смо спремали, али нисмо успели да поставимо, желим јој да је нове животне прилике воде на даске које живот значе.
Њене жеље везане за будућу професију још увек се преплићу и још их није јасно дефинисала. Хоће ли превагнути музика и сцена или љубав према језицима, показаће време. Гимназијске дане ће памтити, али је тужна што је пандемија њој и њеној генерацији украла пуно тих дана. Упркос пандемији, памтиће добре другове и другарице и посвећене професоре.
Марија Костић, школски педагог