Истеком јула у петровачкој болници у рано јутро престало је да куца срце великог човека малог раста и барда млавске и српске фруле Мирослава Илића „Фиће“. Због болести после неколико месеци престао је свирати, недуго затим отишао је на небо где пребива у вечности.
Пише: Синиша Ристић
Постао је мајстор ниодкуда, био је самоук. Учитеља није имао, али је био учитељ другима. Сам је створио 15 ауторских кола, а у архивама Радио Београда званично је 8, а незванично 12.
Рођен у селу Стамница 1939. године, „Фићу“ човека красио је непролазан човек, уметник блиставог музичког духа, мајстор над мајсторима у „судару“ са врхунским фрулашима и велика потпора млађима који долазе. (1)
Чувар великог капацитета народне музике
У наредних неколико наставака доносимо причу од младих дана до смрти истакнутог фрулаша са намером да његове поруке свирком исписане у духу традиције представљају један од битних стубова фруле као значајног инструмента у српској музичкој баштини. „Фићу“ човека красио је непролазан човек, вечни уметник , блистав музички дух, био и остаје, велика потпора млађима који долазе, мајстор над мајсторим у судару са врхунским фрулашима.
У суштини, одиста био је тих, скроман, упоран, али ненаметљив, сањао је да дође до врха, али… Нико га није погурао (а ни он никога није вукао за рукав), хтео је више и даље, али задовољио се и урађеним, јер је сматрао довољно убедљивим доказом своју свирку која се вијала од човека свирача ка небу, где су поред других и све архиве овоземаљских делатности.
Капитална је то благодет имати чувара народне музике таквог капацитета, човека размахнутог и препознатљивог по рукопису, по својој свирци, који никога не моли за оно што може само понеко. Илића су свесрдно волели како публика тако и стручни људи , колеге фрулаши па чак и универзитетски професори.
Уосталом, сви се ми ослањамо једни на друге у име и једних и других, а све да би смо се разабрали у исконске вредности које остају на дну времена оверене судбином и печатом мајстора који јесте у нарави тих у народном колу гласан, кадикад и прегласан да би га чули они који треба и још понеко више.
Печат мајстора тихе нарави
Мирослав Илић „Фића“ рођен је 1939. године у селу Стамница свега неколико километара од Петровца на Млави. Од образовања имао је штап, стадо и фрулу. Добро, и неколико разлога основне школе. Отац Петар и мајка Марија у испошћеним и оскудним временима када се није имало средстава ни за храну ни за одећу, ни за оно људима најосновније, одлучили су да остану на сину јединцу.
После завршена четири разреда основне школе, „Фића“ је почео да учи фрулу, „вајкадашњу и предачку“ и достигао завидан ниво. Скоро да је успео да савлада већину народних кола чаробњака српске свирале Саве Јеремића. О великану Сави често је говорио као недостижном узору „српске свирајке“, изворишту потпуно нове свирке народних кола без обзира што је био самоук и није имао учитеља. Илић је сматрао да све што свира фрулу у Србији потиче од Саве и та се музичка лоза неће угасити до последњег Србина. Јеремић је био и остао вредност по себи, за себе и друге.
Док су се многи трудили, повремено у том настојању и успевали, да фрулаше поистовете са чобанином, Илић је, напротив, животом и фрулом доказао да су стада, чобани, ливаде, песме у пољу не само нешкодљиве него и преко потребне у 21. веку. У противном, бар две трећине баштине Српске народне музике било би ван архива, а самим тим и изван домета народа. Не би се певале песме нити свирала кола, а шта би била замена за то само свети Бог зна.
Као мало ко међу музичарима фрулу је сматрао светињом. Пречесто је наглас причао : „Свирку не могу да ми узму, а фрулу чувам не да падне у руке ономе ко зна, већ ономе ко не зна да свира.“