Мера у којој је једна локална заједница остварила инклузију особа са инвалидитетом може се сматрати мером одговорности конкретне заједнице, њене политичке, економске, социјалне, образовне… „зрелости“, али и људскости.
Посматрајући територију Браничевског управног округа, који броји око 200.000 становника, један град и седам општина, може се рећи да инклузија особа са инвалидитетом није у довољној мери препозната. То за последицу може имати бројне негативне имликације, „искривљену“ слику о ОСИ, негативну атмосферу, социјалну изолованост и искљученост, разне облике обесправљености… Гомилају се последице које се не тичу само особа са инвалидитетом, већ и њихових породица, али и целе друштвене заједнице. Како би се остварио помак неопходна су конкретна, а не само декларативна решења.
Међутим, поменуто није само део ингеренција и обавеза надлежних институција и установа, већ и недовољно развијене свести на нивоу заједнице о проблемима и потребама суграђана са инвалидитетом, који у значајној мери могу и желе да учествују и допринесу у разним сферама живота своје заједнице.
Суграђани са инвалидитетом су личности са свим општим и специфичним потребама, правима, вештинама, талентима. Међутим, превише је препрека. Најпре је то питање безбедног кретања, постојања тактилних стаза, аудио семафора, приступних рампи, прилагођених ивичњака… Ако је кретање ограничено, како је могуће задовољити неке друге потребе? Како се образовати, учествовати у културном животу, како се запослити?
Такође, социјално укључивање често се посматра као терет за буџет. Међутим, искуства развијенијих земаља показују да је решавање питања социјалне искључености заправо најбољи, а чини се и једини начин да се „искористе“ потенцијали свих чланова друштвене заједнице.
Изградња инклузивног друштва захтева борбу против свих видова непосредне и посредне дискриминације. Крајњи циљ је друштво у којем ће сви имати подједнаке шансе да развију своје потенцијале и да равноправно, активно и продуктивно учествују у свим сегментима друштвеног живота.
Нажалост, још увек се учимо поштовању различитости и толеранцији, који су изгледа само претпостављени принципи понашања и деловања свакога од нас. Зато, нека то више не буду само речи, јер никада није касно за нове спознаје, а емпатија за особе са инвалидитетом није хуманост, већ правда и право.
АНКЕТА
Ради формирања јасније слике о положају особа са инвалидитетом, проблемима са којима се суочавају, степену остварености права и инклузије, разговарали смо и са суграђанима:
Далиборка Страинов, Костолац
– Постоје људи чија инвалидност није видљива на први поглед. Међу њима сам и ја и они који се суочавају са озбиљним физичким проблемима. Но, и једни и други наилазе на различите врсте дискриминација и неразумевања у нашем друштву, како од стране своје околине тако и од стране потенцијалних послодаваца. И ми можемо бити карика у нашем друштву и то не обавезно најслабија. За нашу општу добробит заједница би требало да нам омогући укључење у разне друштвене догађаје и економску самосталност, а не да од нас прави социјалне случајеве и терет друштву. Међутим, на нашу жалост, околина нема много слуха и разумевања за наше потребе и проблеме са којим се суочавамо свакога дана. Kолико год да имамо снажну вољу и милион разлога да наставимо даље подигнуте главе, углавном наилазимо на затворена врата. Нама није потребно сажаљење, већ подстрек да равноправно учествујемо у овом друштву. Инвалид сам и већ десет година без сталног запослења, без олаксиша при куповини лекова…
Марко Вељковић, Пожаревац
– Сматрам да је положај особа са инвалидетом у Пожаревцу, Браничевском округу и Србији лош. Они наилазе на свакодневне баријере, од физичких препрека до неразумевања окружења за њихов инвалидитет. Све то сматрам погрешним, да је генерално перцепција особа са инвалидитетом погрешна, јер верујем да они могу да учествују у разним активностима и допринесу заједници на бројне начине. Између осталог, они имају право на то, а заједница има обавезу да им омогући да то право остваре.
Златан Митић, Мало Црниће
– Лично познајем бар две породице са особама са инвалидитетом. Као позитиван пример навешћу особу са оштећеним слухом и говором која је успела да се ишколује и запосли и на тај начин побрине за егзистенцију своје породице. Овај случај показује да особе са инвалидитетом могу да се уклопе и да допринесу заједници. Њима је у првом реду потребна подршка најближих, међутим, у мањим срединама често се дешава да породице одбијају да се суоче са проблемом, због чега се дешава да особа или прекасно или уопште не добије адекватан медицински третман. Такође, сматрам да на локалу ме постоје садржаји у оквиру којих би особе са инвалидитетом могле да се остваре.
Јелена Јовановић, Пожаревац
– Иако је положај особа са инвалидитетом регулисан бројним законима и подзаконским актима, особе са инвалидитетом се и даље суочавају са бројним препрекама, предрасудама, дискриминацијом. Њиховим укључивањем у рад локалне заједнице, кроз различите пројекте, допринело би се бољем разумевању проблема са којима се свакодневно суочавају, а потом и проналажењу решења и њиховој конкретизацији у свакодневном животу.
Владанка Стојановић, Голубац
– Особе са инвалидитетом, посебно у локалним срединама, налазе се у веома лошем положају. На пример, неприступачни улази у приватне и јавне објекте, незапосленост и неразвијена свест грађана о тешкоћама и проблемима са којима се особе са инвалидитетом сусрећу, још један су доказ да им се не остварују сва права.
Павле Миладиновић, Пожаревац
– Свакодневно сам у прилици да на улици града видим људе који због одређених физичких проблема или болести нису у могућности да се самостално крећу или то чине уз помоћ помагала попут инвалидских колица, штака, шеталица… На жалост, иако су у већем делу Пожаревца пешачки прелази урађени тако да омогућавају лакше кретање, односно да су постављене такозване пешачке инвалидске рампе, на неколико места не постоји усклађеност са могућности инвалидних лица да пређу на другу страну коловоза. То је конретан случај на раскрсници код Дома здравља и ОШ „Доситеј Обрадовић“, јер је време намењено пешацима прекратко. Наравно, то није једини проблем са којим се они сусрећу, али ми је овај случај баш засметао.
Ненад Величић, Пожаревац
– Без обзира на чињеницу што су многе институције у Пожаревцу прилагођене потребама инвалидних лица и њиховом кретању, једну од препрека, свесно или несвесно, чинимо ми остали суграђани. Конкретно, толико пута сам затекао аутомобиле паркиране на тротоару који ометају пролазак и здравима, а камоли некоме ко је у инвалидским колицима. Управо јутрос се то догодило у Улици Воје Дулића, ипред једне приватне здравстене установе, где је несавесни возач паркирао возило тако да сам и сам морао да сиђем на коловоз не бих ли прошао. А како је некоме ко овде пролази уз помоћ неког помагала, то и не смем да помислим. Мислим да је свест свих нас када је реч о људима са инвалидитетом, њиховим потребама и могућностима, на веома ниском нивоу.
А. M.
-
Пројекат “ЗАЈЕДНИЦА ЗА СВЕ” суфинансиран је из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.
-
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.