Пред великим бројем поштовалаца драмског стваралаштва, у уторак 8. фебруара на Великој сцени Центра за културу Пожаревац чланови Позоришта “Миливоје Живановић извели су премијеру комада Душана Ковачевића „Генерална проба самоубиства“. Руковођени редитељском идејом Драгане Данде Стојановић улоге су остварили Милан Илић, Зоран Матијевић, Наташа Илић, Драган Николић као и сама редитељка креирајући чак три лика. Сценографију и графички дизајн урадила је Ена Бајић, сарадници технике тона и светла били су Зоран Миладиновић, Драган Смиљковић и Никола Бранковић. Продуцент представе, друге за ово позориште у 2022. години је Галина Перић а уредник Александар Лукић.
Бизарност приче о трговини људским органима – данас на жалост тужна и неизбежна истина суровости савременог света у јагми за новцем, није оставила равнодушним ни ванвременског Душана Ковачевића да кроз своју препознатљиву стваралачку призму преточи дешавања која боле, засмејавају, жуљају, челиче и откривају људску нарав онаквом каква и јесте, навела је пожаревачку редитељку и глумицу Драгану Стојановић да се лати текста „Генерална проба самоубиства“ и тимом истомишљеника отвори очи свима који их случано или намерно окрећу главу пред јадом и тугом која прекрива планету.
Одлучујући се за опробану екипу сарадника, Данда Стојановић на сцени Центра за културу испреда причу која се можда управо овог трена дешава на било којој тачки земаљске кугле, а оличење је било ког догађаја које се обија преко плећа обичног човека скривеног под плаштом немерљиве тежине живота. Као редитељ, из текста прецизно претаче сцене које својом невидљивом али присутном хемијом утичу на поступке јунака, док као глумац до у детаља сјајно гради ликове сулудих и незајажљивих сестара. Иако се на први трен капетаница, бизнисменка и лекарка психијатар само визуелно, костимски, разликују, већ прве реплике уводе публику у јединственост генетичке незајажљивости, мегаломанства и веома вештог манипулисања људима који имају привид да излазе из огромне кризе, виде зрачак наде и поново добијају жељу за животом. Речју, иако су пред нама три сјајно разрађена различита лика, у суштини то је једна нит, једна мисао и једна идеја најцрњег крајњег сценарија.
Милан Илић, у комаду архитекта самоубица у дуговима до гуше, разочаран, остављен и чврсто одлучен на самоубиство, себи својственим начином даје посебан тон који води од суицидних корака ка реци до комичних реплика водећи гледаоце да се на трен и сами препознају у горко-слатким нијансама живота у којима се не зна шта доноси следећи тренутак. А он је, чини се гори и од саме идеје која га је довела на мрачну обалу хладних и мутних таласа. Илић се у овом комаду појављује и у улози рођеног брата, који у потрази за најближим родом у сукцесивним и бахатим изласцима на сцену ову причу насталу 2008. године још тамнијим “сјајем” боји сенкe живота које лутају међу изгубљеним душама .
Поклоњен живот оивичен свакодневним уценама од стране „добродушне“ капетанице под рефлекторима сјајно преноси Зоран Матијевић у улози Рибара наивно се бринући за буљук сопствене деце коју треба прехранити, васпитати, извести на пут, и сам до гуше тоне у криминална делања, док Наташа Илић у први мах представљајући времешну девојку пуну жеља и идеја, репликама и дугогодишњим позоришним искуством лагано скида маску под којом је костур који се од случаја до случаја храни наркотицома, алкохолом и изветрелим сећањима на дане младости, наде и обећања.
Откривајући гледаоцима да је „Генерална проба самоубиства“ заправо прича у причи, односно само једна у низу позоришних проба комада „Самоубиство“, сценом раздрагано, из ко зна које сфере искаче редитељ (Драган Николић) и попут великог владара који се у најтежим тренуцима за народ појави са радосним вестима и попут муње нестане ка сопстевним животним победама, оставља за собом свој тужни теaтар да броји минуте, сате и дане свог битисања на сцени (читај: живота).
И следи – завеса. За актере крај ове и почетак припреме за нову представу а за гледаоце домаћи задатак и потреба да се дубоко замисле над суровошћу света, наивношћу већине, лудила у функцији профита и путу човечанства ко зна где. Дубоко препознајући текст Душана Ковачевића, Драгана Данда Стојановић је редитељски, врхунским стваралачким напором успешно указала на смернице свакодневице, снажно оивичила паралелу између охолости и доброте и покушала да скине црни повез који већина нас све чешће носи преко очију.
Мајсторски.
Влада Винкић