Дан када је учитељ прескочио школу
Аутор: Стамен Миловановић
Жао ми је, заиста ми је жао, што нисте имали прилику, ако не да будете његов ђак, а оно, бар, да упознате мог учитеља. Изузетно мудар и у селу од свих поштован… Ма шта да вам причам, изузетан. На почетку часа, онима из старијих разреда, казао би шта да раде, док је већим делом часа нас прваке учио првим словима. А он ти је, брате, о сваком слову знао тако занимљиву причу, па кад га напише на табли, оно само што не проговори. Тако да смо нас троје брзо научили да читамо и пишемо. После смо могли сами да решавамо оно што нам је задавао, али и да прислушкујемо оно о чему старијем разреду прича.
Једног дана учитељ је четвртаке повео на екскурзију, причајући им о Месецу, Марсу, Венери… Ми из нижих разреда, се као слепи путници ушуњасмо у ракету којом их је возио с планете на планету, а потом укрцао у васионски брод којим су запловили бескрајним васељенским и космосмичким простором. Кроз прозоре његовог времеплова и ми смо гледали звездана јата, упадали у Црне рупе и кроз њих улазили у нове космосе и васељене. Зарањали смо у давна, па израњали у будућа времена, из која нас је Теткица, клепетушом, једва вратила назад у наше дрвене скамлије.
И тако смо сваког дана сазнавали нешто непознато и ново. Често, пре времена, ускакали смо у лекције које су нас тек следећих година чекале.
Једном нас је питао о чему маштамо. Ми млађи, најчешће смо желели да будемо као јунаци – супермени из цртаних, трећаци и четвртаци из крими и ратних филмова које смо гледали на телевизиским каналима.
Учитељ нас је пажљиво саслушао, неколико пута прошетао између редова, вратио се, сео за катедром и загледао у једну тачку више наших глава. Видели смо да о нечему озбиљно размишља. Утихнули смо, могла је мува да се чује.
– Да ли све што човек замисли, жели и измашта може и да оствари? – више је питао себе, него нас. Врати поглед нама, устаде, опет прошета учионицом: – Да. Ја, као и ви, мислим да може – рече. – У вашим годинама сам маштао да будем учитељ кога ће ђаци волети, веровати да све знам и да све могу. Веровати, чак и кад им кажем, да могу и школу да прескочим. – застаде да провери какав је утисак постигао.
– То не може нико – рече неко из последње клупе
– Ја знам да могу- рече самоуверено. – Данас, пред ваче, из затрке ћу је прескочити!
Ми зинусмо од чуда. Јесте да је школа мала, али – кућа је то!
– Ову нашу? – сумњичаво ће један из трећег.
– Дођите, па ћете видети – каза учитељ и изађе из учионице.
Да вам не причам, можете да замислите како се вест брзо раширила по селу.
Пред вече у школско двориште сјатише се сви мештани. Не дођоше само болесни и непокретни. Ми смо започињали разне игре, али смо их брзо прекидали.
Старији су стајали у групицама, пушили и, као, озбиљне разговоре водили… Жене су нешто међу собом ћућориле, али су сви, као и ми, све нестрпљивије гледали у затворена врата учитељевог стана.
Како је време одмицало људи почеше да жагоре:
– То још нико није урадио…
– Неко мора да буде први…
– Можда се шалио…
– Еј, бре, није Уча сулуди Боџула…
Боџула је седео на каменој огради, клатио ногама и будаласто се смејуљио:
– Ако је прескочи, ја ћу да је поједем…
– Ћути, замлато! – гракнуше сви на њега,окренуше му леђа и опет упиљише погледе ка учитељевим вратима.
– Ако је деци казао, хоће, богами…
– Можда ће је, као они с мотком, прескочити…
– Има сад и ципеле с федерима…
– Свакаква чуда постоје…
– И ракетле…- допуни баба Смиљана
– Море, само губимо време…
– Ма, људи, неће Уча да се брука…
– Побегао је у варош!
Ми из првог и другог разреда почесмо да плачемо. Они из трећег и четвртог гледали су постиђено у земљу.
Као да нас је чуо, учитељ изађе из стана, достојанствено нам климну главом, заошија погледом окупљене, сиђе низ степенице и пође преко дворишта. Окупљени зажагорише, размакоше се, ослободише му стазу за залет. Учитељ дође до ограде, климну главом Бонџули, окрену се ка школи, одмери нас погледом, прекрсти се и заузе тркачки став.
Ми просто престадосмо да дишемо.
Тајац.
– Опа, сад, Учо! – Бонџула се зацерека.
Као да је чуо пуцањ стартног пиштоља, учитељ потрча…
Свако је процењивао место са кога ће се винути преко крова.
После десетак корака учитељ успори и стаде.
Људи разочарано зажагорише. Учитељ климну главом, окрете се и врати зиду. Очекивали смо да ће покушати новим залетом. На наше изненађење, он се попе на зид и стаде крај Боџуле. Изненађени Бонџула скочи на земљу, испраћен смехом, клиберећи се отрча некуд.
Усправан као споменик, ка нама пруженим рукама, учитељ сачека да смех и жамор утихну. Спусти руке крај тела:
– Шта вам је, људи, окупили сте се да видите како ћу прескочити школску зграду. Знам да ми деца верују и треба да верују, иако их учим и да сумњају, да и сами доносе суд о ономе што им казујем. Али не разумем вас одрасле. Зашто верујете у све што чујете? Зар у сваку истину не треба помало сумњати? Где вам је, бре, разум и логика?! Где је ваше животно искуство и знање? Учитељ је рекао: па шта? Зар ви нисте својој деци већи и бољи учитељи од мене. Ја их учим четири године, а ви читавог живота какав им пример дадосте, да, као и ви, верују и у очигледну глупост? – погледа нас све редом, сиђе с зида, па лаганим корацима прође дуж нанизаних крај стазе, попе се уз степенике и вртећи незадовољно главом уђе у стан.
Људи ћутке, покуњени пођоше својим кућама.
– Не прескочи Уча школу, али, славе ми, прескочи читаво село – рече деда држећи ме нежно за руку.