Двојезична монографија „Сликарство Милене Павловић Барили од 1932. до 1939. године“, аутора Мирка Кекића, представљена је 10. новембра, у холу пожаревачког Центра за културу.
ЗЛАТНЕ ГОДИНЕ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ
О књизи су поред аутора говорили историчарка уметности Јана Милосављевић и историчар и уредник програма Центра за културу Бојан Гачевић, који је водио разговор. Представљање је одржано пет дана после 117. годишњице рођења Милене Павловић Барили, која је рођена у Пожаревцу 5. новембра 1909. године.
У уводној речи, историчар Бојан Гачевић је рекао да аутор у овој студији спаја две перспективе.
-Са једне стране, пред нама је кустос, чувар традиције у Фондацији Миленин дом, истраживач који свакодневно ради са сликаркином заоставштином. Са друге стране, и то је оно што овој књизи даје посебну светлост, Мирко је песник. Та лирска интуиција омогућила му је да Милену не посматра само кроз историјске шаблоне, већ да проговори из самог срца њеног ескапизма и понирања у унутрашњи свет, казао је Гачевић.
Истакао је да књига доноси ново читање Миленине иконографије и скреће пажњу на дела која су дуго била на маргини стручне јавности.
ИЗМЕЂУ ПАРИЗА И АМЕРИКЕ
Нова монографија осветљава кључни период од 1932. до 1939. године, током којег је славна сликарка изградила свој препознатљиви уметнички израз.
Упитан колико је седмогодишњи период из књиге важан за Миленин опус, Кекић је одговорио да тај период представља најважнију и најдинамичнију фазу у њеном стваралаштву.
-Година 1932. означава тренутак када Милена одлази у Париз, након чега има и прву самосталну изложбу у Паризу, а 1939. године одлази у Америку, где се у доброј мери посвећује комерцијалном дизајну и изради портрета по наруџбини. Најзначајније Миленине слике настају баш тих тридесетих година. Међу тим сликама су „Сликарка са стрелцем”, „Девојка са лампом” и „Венера са лампом”, казао је аутор.
Према његовим речима, Милена је пре 1932. године сликала у другачијем стилу, под великим утицајем арт декоа. Дела из тог времена слабије су позната и мање проучавана. Тридесетих година, казао је Кекић, стиче оригинални сликарски језик који је чини препознатљивом и значајном за нашу уметност.
-Иако је у том периоду била изузетно млада, имала је између 23 и 30 година, Милена је управо тада доживела своју пуну сликарску зрелост и формални развој. Значајна дела настају и у Америци, али се њено сликарство, посебно по форми, најдинамичније развијало током тридесетих година, казао је Мирко Кекић.
ОД ПРОТИЋА ДО НОВИХ ДАТОВАЊА
Монографија је настала из Кекићевог мастер рада, који је писао као студент, пре него што је почео да ради у Галерији. У Галерију је и тада долазио да гледа дела и истражује архиву. Полазна тачка био му је Миодраг Протић, који је Миленино дело поново открио педесетих година прошлог века.
Како је рекао аутор, Протић је монографијом „Милена Павловић Барили – живот и дело”, из 1966. године поставио прилично тачне координате за разумевање њеног дела. Међу важним изворима, Кекић је навео и рад Оливере Јанковић, која је прва тумачила појединачне Миленине слике из угла јунговске психологије. Поменуо је и издања из 2009. године, када је обележено сто година од сликаркиног рођења. Монографски каталог Јелице Милојковић био му је драгоцен због нових датовања појединих слика.
-Када се нова датовања узму у обзир, Миленин опус постаје много јаснији, односно његов развојни ток постаје јаснији, објаснио је Кекић.
Из исте године је и зборник у три тома, који је уредила Кекићева менторка са факултета Лидија Мереник. Она је, како је рекао аутор, Миленино дело додатно контекстуализовала, између осталог кроз однос са постмодернизмом и магичним реализмом. Мереник при том Милену не сврстава у постомодерну као епоху, али у њеном раду препознаје поступке који ће постмодерна афирмисати деценијама касније, пре свега свесно цитирање мотива из антике, ренесансе и маниризма.
Мирко Кекић, рођен 1996. године у Пожаревцу, историчар је уметности и кустос у Фондацији Миленин дом. Основне и мастер студије завршио је на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за модерну уметност. Курирао је изложбу “Сусретање” и водио публику кроз изложбу “Дуалност” Милене Павловић Барили у Музеју савремене уметности у Београду. Аутор је две књиге поезије.
Јана Милосављевић је историчарка уметности и једна од ауторки монографије “Павиљон Србија”, објављене 2026. године у издању Музеја града Београда.
Ново откриће и истраживање архивске грађе Галерије „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу бацају потпуно ново светло на париски период једне од најзначајнијих српских уметница. Фотографија са отварања њене прве самосталне изложбе у Паризу 1932. године потврђује њену блискост са самим врхом тадашње светске авангарде. Приликом отварања прве самосталне изложбе у Паризу 1932. године, Милена Павловић Барили није била само неми посматрач париске уметничке сцене, већ њен активни и препознати део. На реткој сачуваној фотографији са тог догађаја, забележен је тренутак који сведочи о њеном утицајном кругу пријатеља и сарадника, у непосредном друштву младог Салвадора Далија и кубанског пијанисте Родрига Гонзалеса.
ИЗМЕЂУ ДЕ КИРИКА И НАДРЕАЛИЗМА
Иако су је многи савременици приписивали надреалистичком покрету због специфичне атмосфере на њеним платнима, Миленин уметнички израз био је много комплекснији. Њено сликарство црпело је инспирацију из магнетичног света Ђорђа де Кирика, магичног реализма, али и дубоких античких и ренесансних корена.
За разлику од надреалиста који су под утицајем Фројдове психоанализе тежили приказивању сировог „неукроћеног подсвесног”, Милена је унутрашње снове и ирационалне светове претакала у суптилан, поетичан и препознатљив визуелни језик. Њена дела нису била само рефлексија епохе, већ јединствен мост између прошлог и модерног.
ОЧУВАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ ЗА НОВУ ПУБЛИКУ
Истраживање и прегледање богате документарне и уметничке заоставштине у Пожаревцу наставља да доноси важна открића за историју уметности. Публиковањем нове двојезичне монографије, стручњаци настоје да јавности приближе мање познате сегменте њеног живота, од париских дана све до одласка у Америку 1939. године.
Блискост са светским авангардистима и непрестано преиспитивање сопствених граница чине Милену Павловић Барили фигуром чији утицај и даље инспирише и подстиче нова тумачења.
Милена Павловић Барили дуго времена није била довољно цењена у својој земљи, иако је реч о невероватној фигури наше историје уметности. Поред врхунског уметничког квалитета, специфичност њеног живота, порекла и уметничког израза чине је изузетно комплексном и талентованом ауторком. Иако је била препозната у великим светским центрима, као што су Париз и Рим, наша средина ју је дуго држала по страни, „испод радара”, све до новијих иницијатива које кроз књиге и монографије оживљавају сећање на њу и дубље проучавају њену заоставштину.
Према речима Јане Милосављевић, књига се бави најплоднијим делима Милениног стваралаштва. Те године сликарка је делом провела путујући по Европи, а делом у Пожаревцу. Аутор се, како је рекла, посебно бави дуалношћу у портретима и аутопортретима и сликама на којима су заједно мушки и женски лик, јер оне отварају простор за психолошко тумачење.
Последњи дужи боравак у родном граду и Србији Милена је имала током 1936. године. Крајем децембра те године отпутовала је и више се није враћала за стално.
Дарко Динић