Писани подаци о прављењу вина у кличевачкој породици Живковић датирају из 1829. године, док се по причи и чувењу који иду са колена на колено – то ради много дуже. Но, чињеница да поједине врсте вина које настаје у овој породици – за разлику од француских која као најјача у Европи са 3,55%, – поседују чак 17,6% моћног и веома лековитог ресвератрола–антиоксиданса који неутралише слободне радикале одговорне за старење ћелија, а научне студије потврдиле позитивно дејство на здравље и превенцију настанка различитих обољења, води нас пут Кличевца.
Недалеко од центра, одвајамо се десно и улазимо у имање „Винарије Живковић“, где нас дочекује домаћин Мирослав Мики Живковић
– Ја сам требао да будем црна овца која одласком на студије прекида дугу традицију породице у прављењу вина. Но, човек једно предлаже а Бог располаже, каже Живковић и уводи у просторије у којима се уз домаћинство налази погон за настанак вина, али и репрезентативна сала за дегустацију у којој видимо флаширана вина чија имена су настала по сортама грожђа: „Шардоне“, „Каберне“, „Совињон“ и „Мерло“.
– Иако сам волео архитектуру, био сам неодлучан и решен да кренем својим животним путем уписујем Машински факултет. Неодлучност ме је убрзо одвела на рударство, где стичем диплому рударског инжењера, посао који је био перспективан али ме још више удаљио од породичних корена. Од вина поготово, вели наш саговорник, који нас је овом причом веома заинтригирао.
У знатижељи да сазнамо како је неостварени архитекта, незавршени машинац и дипломирани рударски инжењер, постао успешан винар, са Живковићем полазимо у обилазак породичких винограда. Сазнајемо да је некада свака кућа у Кличевцу имала бар један виноград, али се то лагано гасило. Застајемо на месту са кога „пуца“ поглед на Дунав и Рамску тврђаву.
– Рођен сам 6.јануара 1963. године у Кличевцу и радо се сећам одрастања и играња са вршњацима баш на овим падинама и обали Дунава. Пријатељства из тог доба остала су заувек, а ево, баш данас када сте ме посетили, идем на славу Ђурђевдан управо код једног друга из детињства. Овде сам завршио школу „Војвода Миленко“ а то је било време са доста деце: чак два одељења првог разгеда са по тридесетак ученика, што је данас, на жалост, незамисливо. Уз школу то је било безбрижно доба фудбала, каубоја и индијанаца а посебно су нас на песковитом терену привлачиле – жмурке! Учитељи у селу били су сјајни, што је била идеална основа за средњу школу. Такође, наставник физичког нас је учио скоро свим спортовима, а ја сам се определио за одбојку, што ме је касније одвело у „Млади радник“, каже Мирослав, који се са оцем Душаном и мајком Горданом, по основној школи сели у Пожаревац.
Похађајући Гимназију, није заборавио деду Синишу и баку Слободанку – Дану, те док родитељи зидају кућу у Пожаревцу, слободно време проводи у Кличевцу, помажући им како у винограду тако и осталим пословима.
– Гимназија у Пожаревцу мени и друговима пружала је изузетно знање, посебно на математичком смеру где су нам предавали најбољи професори. Како су ме још као основца приметили наставници Седлић и Илић, овде сам био и успешни одбојкашки кадет „Младог радника“, а тешка повреда колена спречила ме је да постанем репрезентативац, слушамо Живковића чији родитељи су већ на раду у иностранству, а он одлази на студије.
Посебан детаљ везан за студије је пријемни испит који казује колико је тадашња Гимназија у Пожаревцу била „јака“: од 1500 канидата на Машинском факултету, међу првих 12 бруцоша, чек пет било је из истог одељења, међу којима и Мирослав, који са поносом помиње прадеду Бранислав Живковић као једног од најбољих ђака Пожаревачке гимназије у периоду између два светска рата.
ТАЈНА ВИНА ЧУВАНА НА ДИКТАФОНУ
– Као дипломирани рударски инжењер радио сам веома кратко, јер је то било доба хиперинфлације. Отац и мајка су ми говорили да се вратим у Кличевац, јер ће полсе њих све генерацијски улагано на имању пропасти. Када сам се оженио, било је великих дилема да ли да послушам родитеље, а сам Бог је одлучио да упознам Радмила Димитријевића Рошу, чувеног винара из Сремских Карловаца и Владимира Ковача, по многима нашег најбољег енолога. Од њих сам почео да сазнајем тајне настанка доброг вина, а када је прича о вину сазрела у мени, почињем и сам посао предака: узгајам винову лозу и правим вино. Како су родитељи тада били у Француској, ја сам винарство практично преузео од деде али сам желео да у посао унесем и туђа искуства, сећа се Мирослав који је у Новом Саду учио теорију од Владе Ковача.
Свестан да за кратко време неће моћи све да разуме, диктафоном је снимао разговоре, што је велико богатство јер је забележио животна искуства винара из Србије, која мало људи зна.
– Водиља у винарству била је да не може свако да нам буде конкуренција. Имао сам срећу да сам рецепте добио како од деда Синише тако и Владе Ковача који је чувао светске тајне, а практично, њихова мишљења и исуства никада се нису супротстављала. Почео сам 2004. засадивши експериментално шардоне, каберне, совињон и мерло да видим како ће ове сорте да се покажу на нашем земљишту а данас породично радимо на укупно 5 хектара, и сваке године обавимо по неко истраживање. Наиме, како дуге зимске дане проводим уз стручну литературу најбољих светских енолога, увидевео сам да у вину не лежи само истина, већ је оно храна али и лек. О великом лековитом дејству доста сам говорио другару Небојши Антонијевићу, кардиологу, коме је то било по мало смешно, те је одлучио да узме мало мог вина и однесе на Хемијски факултет ради анализе. После пар дана ме зове и каже: „Мики ресвератрола у вину имаш 17,6% а Французи, као најјачи у Европи 3,55%!“. На моју сугестију да није нека грешка Небојша је додао: „Није. Анализу су поновили чак два пута“ прича Живковић.
Овај податак навео је нашег саговорника да се у великој мери посвети не само гајењу лозе и прављењу вина већ и иновацијама, даноноћном раду, истраживању…Ту су и бројне награде, али су, по његовим речима, најдража и најискренија признања најбољих домаћих и европских енолога.
– Велика подршка, али и критике у раду долазе од супруге Јелисавете са којом је у браку од 1991. и деце Наталије, Илије и Јована. Наиме, за озбиљног човека критика је добра школа. У мом случају поготово, јер Наталија је по струци биолог, док Илија и Јован на Технолошком факултету студирају хемијски инжењеринг- контролу квалитета. Своју децу сам тестирао да дегустирају нека вина и увидео да поседују сјајне рецепторе који их могу увести у овај занимљив и специфичан свет. Слободно време посвећујем унуку Константину кога су нам подарили кћер Наталија и њен супруг Бранислав, припремајући се за једну озбиљну студију из области енологије, закључује Мирослав Мики Живковић.
Влада Винкић