Бомбонџија-произвођач слаткиша од топљеног шећера са додацима боја и екстракта за укус, а међу препознатљивим су свилене и љуте бомбоне, ушећерене јабуке, сусамице, луше… Пожаревац је између два светска рата имао велики број бомбонџија, који су уз жуљевите и опекле прсте били препознатљиви по белим кецељама и шајчакама, а својим рукотворинама мамили децу како у своје радње, тако и крај покретних тезги које су гурали улицама. Међу њима су били Чеда и његов брат Брана, рођени Лучичани, који су су производили ову врсту слаткиша и били познати у вароши и селима Браничева где су на вашарима и у црквеним портама током заветина продавали бомбоне.
СЛАТКА СЕЋАЊА НА ДЕДА ЧЕДУ
Имена браће из Лучице никада не би сазнали да нисмо упознали Дејана Радовановића, власника Самосталне занатско-трговинске радње „Слатки бомбон“ која је Пожаревљанима позната по свом специфичном изгледу дрвене бараке на почетку Табачке чаршије. Радовановић је рођен у Пожаревцу 1971. године и ради као „тракар“ на Копу Дрмно. Живи у насељу Меминац, где се у склопу куће налази невелика, али по свим прописима уређена радионица у којој са супругом Светланом уз помоћ ћерке Марине и зета Марка прави бомбоне, лизалице, ушећерене јабуке, сусамице, лушице…Ту су уз дрвене један прохромски сто, мермерне плоче, полице, шерпе за кување шећера, алат, кутлаче, варјаче…
-Намером да употпуним кућни буџет и исплатим кредите, између смена и током одмора ишао сам по вашарима где сам продавао кокице и шећерну вуну, а једно јутро комшија, деда Чеда, поздрављавајући ме пита где сам поранио. Објасним му, кренем, а када сам вратио, он чека пред капијом, приђе и пита: „Јел` Дејо, бил` да те ја научим мом занату?“ Уморан, нисам честито ни одговорио, ал` ми неки ђаво не даде мира, целу ноћ сам размишљао и сутрадан га позовем на кафу. Он отвори душу и каже да му је жао што нико од његових не жели да наследи бомбонџијски занат којим се бавио. Када је чуо за шта ја користим слободне дане, препознао је себе из времена када је и сам ишао по сајмовима и продавао слаткише, па решио да ме убеди да га занатлијски наследим, прича нам Радовановић.
На питање како види перспективу овог традиционалног заната Дејан одговара:
– Свакако да држава мора да пронађе решење не би ли помогла опстанак оваквих послова. Конкретно, ја сам се годинама борио и једва изборио да добијем простор за продају у центру Пожаревца, јер ту је корзо, ту долазе и туристи, ту има људи и деце који могу да виде и купе оно што се данас једино виђа на вашарима, али је и тога све мање. Купци су деца, туристи или једни исти људи које луше, ушећерене јабуке и свилене бомбоне подсећају на детињство. Срећа моје породице је да ћерка Марина озбиљно схвата овај занат, има веште и брзе руке, тако да је у њој опстанак и будућност овог заната, јер, колико знам, ми смо једине бомбонџије у Пожаревцу, али и широкој околини, закључује Дејан Радовановић.
ДОПУНСКА ДЕЛАТНОСТ
Убрзо падне договор да Дејан купи мермерну таблу, набави шерпе за кување, калупе, модле, сецкалице, вагу, клин, односно чивилук за прављење свилених бомбона, шећери јестиве боје. То је био увод у дане, недеље и месеце када је пажљиво гледајући и слушајући деда Чеду, учио изворни бомбонџијски занат онако како се учио између два светска рата. Прошло је доста времена док под Дејановим рукама није изашао први слаткиш ове врсте.
– Није било лако ни тада, али није ни данас. То је специфичан рад, а неретко из радионце узађем са опеклим прстима, јер се бомбоне и слаткиши које видите праве од врелог истопљеног шећера. Наиме, када се у шерпи угреје шећер са осталим састојцима, он се врео изручи на мермер и меси попут хлеба, развлачи и сече. Временом, купио сам загревајући мермер, машину за сечење бомбона и пар ситница које нам олакшавају рад, вели Дејан који се ови занатом бави већ другу деценију.
– И данас се сетим деда Чединих речи „Има да научиш занат и зарадиш паре“, али уз дужно поштовање, нема ту великих пара, искрен је Радовановић који своје производе продаје по вашарима и укусно уређеном киоску у Табачкој чаршији.
– Имајући у виду да је овај занат допунска делатност, а наша производња веома мала, што произведемо то продамо, док један део робе разменимо са осталим произвођачима тако да се на нашој тезги нађу гумене и желе бомбоне и још неки артикли који су занимљиви купцима, каже Дејан.
Влада Винкић
